Haos u Lajpcigu zbog demonstracija neonacista i kontrademonstracija njihovih protivnika. U Francuskoj rekordni rezultat Nacionalnog fronta Marin le Pen u prvom krugu lokalnih izbora na talasu antiimigrantskih raspoloženja i straha od terorizma posle napada u Parizu. Da bi sprečili pobedu te partije u drugom krugu, socijalisti predsednika Fransoa Olanda pozivaju svoje birače da podrže konzervativce Nikole Sarkozija. Mađarska donosi restriktivna ograničenja za migrante i poručuje: brod je pun, vreme je da brinemo o svojim građanima pred naletom izbeglica.
Poljska je dobila vladu koja populariše tradicionalne religiozne vrednosti i negativno se odnosi prema migrantima i gejevima. Novi šef diplomatije Vitold Vaščikovski „proslavio“ se originalnom idejom da od izbeglica iz Sirije nakon obuke može da se formira armija koja bi „oslobodila“ njihovu domovinu, a lider vladajuće partije Prava i pravednosti Jaroslav Kačinjski izjavom da migranti donose u Evropu „opasne bolesti“.
Gde su se dele evropske vrednosti? Evropa je ćutala kad su godinama vlasti pribaltičkih zemalja kršile prava tamošnjih Rusa, ili kad su marširali nacisti u Vilnjusu, a letonski i estonski esesovci postajali „borci za nezavisnost“. Nije joj smetalo ni kad su Rusima u Ukrajini ukinuli pravo na upotrebu maternjeg jezika, ni činjenica da još nisu rasvetljene sve okolnosti događaja u Odesi 2. maja 2014. kada su u Domu sindikata ljudi živi goreli (kažu, požar je slučajno izbio). Koga briga — nepravda se dešava nekom drugom.
Evropa nije shvatala da ju je već tada načela crvotočina (ili možda još devedesetih na Balkanu?). Dok nevolja nije zakucala na njena vrata: kriza evra, grčki dug, milioni izbeglica i ekonomskih migranata, zaoštravanje terorističke pretnje. Sve je to poljuljalo njene temelje. Počele su da niču ograde, bodljikave žice, a sve su glasniji pozivi da se prenebregnu osnovni principi EU — multikulturalnost i otvorene granice.
Ljudi gube veru u evropske integracije
Ne smemo slušati nacionaliste i ksenofobne grupe, koje nažalost dobijaju sve veću podršku u Evropi, rekao je na debati u Briselu evropski komesar za migracije Dimitris Avramopulos.
Mora postojati sveevropska politika prema migraciji i azilu ili rizikujemo da se EU raspadne, upozorio je on i naveo podatak da je samo osam od 28 članica EU koje su se ranije dogovorile o pravičnijoj raspodeli izbeglica preduzelo mere za smeštaj tih ljudi u svojim zemljama. Kriza bi, kaže, mogla da ugrozi Šengenski sporazum, jedno od najvećih dostignuća EU. A predsednik Evropskog saveta Donald Tusk ističe da je EU suočena sa egzistencijalnim pretnjama i treba da odluči „kakva smo mi vrsta političke zajednice“. Niko ne može da kaže hoće li EU postojati za 10 godina, priznaje predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc.
Pretnja raspada EU postaje sve realnija, alarmantne izjave čuju se od istočnoevropskih članica, do Švedske i Britanije, nad kojom se već nadvila senka „breksita“.
„Ljudi počinju da gube veru u evropsku integraciju. Imamo izuzetne vrednosti, ali se potom ispostavlja da se u praksi ne mogu realizovati“, konstatovala je holandska evroposlanica Sofi in’t Veld.
Ko sme da neće u Evropu?
Ali izgleda da što je manje vere u integraciju, više je želje da se ona nameće. Setimo se slučaja bivšeg ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča, koji je prvo hteo da potpiše sporazum o asocijaciji sa EU pa se predomislio. Zauzvrat je dobio Majdan i bio prinuđen da napusti zemlju. Državama postsovjetskog prostora evropske vrednosti servirane su kroz Istočno partnerstvo. Skoro svaka je imala poneki potres i unutarpolitičko previranje ako bi se u nekom trenutku previše približila Rusiji. Slično se dešava i zemljama Zapadnog Balkana: kad Makedonija odbije da uvede sankcije Rusiji ili se pomene mogućnost nekog gasovoda koji bi transportovao ruski gas zaobilazeći Ukrajinu, dogodi se neko Kumanovo ili kakva unutarpolitička afera.
Sumnja u američki san
S one strane okeana jedno istraživanje šalje signal da je ugrožen i „američki san“, ideal koji je davne 1931. formulisao Džejms Adams u svojoj knjizi „Ep Amerike“ kao „san o zemlji u kojoj život treba da bude bolji, bogatiji i potpuniji za svakoga, sa šansom za svakog prema sposobnosti ili dostignuću“.
Najnovija anketa pokazala je da je tzv. milenijumska generacija, Amerikanci stari od 18 do 29 godina koji čine 23 odsto američkog stanovništva, odnosno 73 miliona, duboko podeljena kad je reč o veri u „američki san“. Od 2.011 anketiranih od 30. oktobra do 9. novembra, njih 48 odsto je reklo da je američki san mrtav, dok 49 odsto smatra da je još živ.
Anketa, koju dvaput godišnje sprovodi harvardski Institut za politiku (IOP), fokusirala se na činjenicu da vlada prikuplja digitalne informacije, a skoro dve trećine učesnika, 63 odsto, kažu da su zabrinuti zbog toga što bezbednosne službe „njuškaju“ po njihovim onlajn i telefonskim komunikacijama. Mladi Amerikanci su još više zabrinuti zbog toga što tehnološke kompanije imaju pristup njihovim podacima — 65 odsto njih je izrazilo nepoverenje u tu industriju. Anketa je sprovedena nakon što su FBI i NSA izvršili pritisak na Silicijumsku dolinu i mobilne operatere da im u cilju nacionalne bezbednosti izokola omoguće pristup softverskim šiframa.
Sve je počelo neposredno posle terorističkih napada 11. septembra 2001, kada je istog meseca usvojen Patriotski zakon koji je bezbednosnim agencijama davao veća ovlašćenja u procedurama nadzora i time veću mogućnost narušavanja privatnosti. A do koje mere se to otelo kontroli pokazala je afera sa Edvardom Snoudenom, bivšim pripadnikom CIA, koji je našao utočište u Rusiji nakon što je otkrio poverljive podatke o radu američke Nacionalne bezbednosne agencije.
Paralelno je urušavan još jedan važan aspekt američkog sna — otvorenost ka migrantima. Ono što je počelo podizanjem ograde duž više od 3.000 kilometara duge granice između SAD i Meksika, kulminiralo je ovih dana u izjavi pretendenta na predsedničku kandidaturu Donalda Trampa, koji je pozvao da se svim muslimanima zabrani ulazak u SAD. Iako su osude stigle sa svih strana, Trampova izjava ostavila je gorak ukus u ustima. A ko je bar jednom prolazio proceduru dobijanje američke vize znaće da se taj restriktivni pristup ne odnosi samo na muslimane.
Izvoz demokratije
U međuvremenu, opijena pobedom u Hladnom ratu, Amerika je zaključila da je njen model demokratije jedini ispravan, a da je legitimno da ga drugima nameće ako treba i bombama.
„Ratovi u Iraku i Avganistanu su samo jedan deo navodno univerzalnog nastojanja da se uspostavi svetski poredak putem ’širenja demokratije‘. Ova ideja nije samo donkihotovska — ona je opasna. Ta retorika podrazumeva da je demokratija primenljiva u standardizovanom (zapadnom) obliku koji ne može svuda da uspe, da može biti lek za današnje transnacionalne dileme i da može da donese mir, a ne da poseje nered. Ne može“, upozoravao je još 2005. sada već pokojni britanski istoričar Erik Hobsbaum. Nije vredelo. Ono što je započelo s opravdanjem da se štite prava nacionalnih manjina (Jugoslavija 1999. godine) ili zbog pretnje od oružja za masovno uništenje i terorizma (Irak, Avganistan), nastavljeno je pod parolom zaštite ljudskih prava (Arapsko proleće). Rezultat je požar na Bliskom istoku i izbeglički egzodus.
Pre par godina, pitala sam poznatog ruskog politikologa ima li šta Rusija da ponudi kao odgovor na evropske vrednosti i američki san (postoji i kineski san). Evropske vrednosti su i ruske, odgovorio mi je. Bilo je to vreme kada su i evropske vrednosti i američki san stajali čvrsto kao stena, a ruska inteligencija pa i politička elita još verovali da će se svakog časa desiti famozno restartovanje odnosa Rusije i Zapada. Danas ono nije nikad dalje. A nakon što su i evropske vrednosti i američki san dobrano načeti duhom licemerja i dvostrukih aršina, uputila im je izazov Islamska država. Kako stvari stoje, na taj izazov neće moći da odgovore bez pomoći — Rusije. Nije li vreme za rusku dušu?
