U svakoj kući u Srbiji su, barem po nekoliko puta, bili Rambo, Terminator, Madona… i pili su koka-kolu sa domaćinima, dok braća Karamazovi, Ana Karenjina i Sibirski berberin mnogo ređe svraćaju i u mnogo manjem broju domaćinstava kažu „nazdarovije“ uz votku.
Možda je i zbog toga reditelj Emir Kusturica naglasio da važno popularizovati rusku kulturu u Srbiji jer se radi o osnovi slovenske kulture koja leži u ruskim piscima, u ruskoj muzici i ruskom filmu.
To je neobično važno, istakao je Kusturica, jer je proces amerikanizacije gotovo završen, i baš kad je završen, treba početi novu stranicu.
Kako se na ruskom kaže „Mekdonalds“
Uticaj zapadne popularne kulture nije završen već je smanjen po intenzitetu, smatra Aleksandar Gajić sa Instituta za evropske studije i dodaje da je amerikanizacija i dalje prisutna ali da njen kvalitet pada i više ne pridobija ljude nego snižava kriterijume na intelektualnom nivou, infantilizuje publiku.
Uticaj popularne kulture iz Rusije, s druge strane, postoji, ali on, prema Gajićevom mišljenju, nije visok niti veći od zapadnog, pre svega zato što je nastajao po ugledu na njega.
„Tendencija jačanja ruske kulture i njenog uticaja postoji, dok zapadna relativno slabi, pa mislim da je Kusturica svestan potrebe da se napravi neki balans, da Srbija od nekog ko mu je kulturno i duhovno bliži primi kulturni uticaj“, precizira Gajić.
Sovjetski Savez, prema kazivanju novinara i prevodioca Ljubinke Milinčić, bio je zatvorena zemlja u koju nije prodrla zapadna kultura, niti su oni svoju izvozili.
O svom imidžu u svetu nisu mislili, precizira Milinčićeva, jer tadašnji prioriteti Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država nisu bili isti.
„Amerika je veliki deo svog delovanja posvetila širenju sopstvenog imidža u svetu, pa smo se nagledali holivudskih filmova sa srećnim krajem u kojima Amerikanci žive u bajci, a pravde i slobode na sve strane. SSSR je pak glavnu pažnju posvetio obnovi razorene države posle Drugog svetskog rata, a pritom su još preuzeli na sebe obavezu da u zemljama Varšavskog pakta grade zgrade, fabrike, finansirao ih i omogućavao da napreduju, dok su na zapadu pričali da su kolonijalizovani“, poredi Milinčić.
Ljudi su pod gvozdenom zavesom, podseća Milinčićeva, čitali, pisali, imali svoju muziku… ali to nije dopiralo do zapada, dok su Amerikanci sve izvozili.
Najzapadnija ruska sestra
Srbija je, daje nam istorijsku dimenziju Aleksandar Gajić, deo istočnopravoslavnog sveta i u kulturno-civilizacijskom smislu pripada istom kulturnom tipu kao i Rusija, ali je ipak zemlja na jugoistoku Evrope i predstavlja najzapadniji deo tog istočnopravoslavnog kulturnog kruga, pa je bila i najizloženija zapadnim uticajima.
Kad je Srbija obnavljala svoju državu u 19. veku uticaj Rusije je bio izuzetno značajan, kaže dalje Gajić, pre svega crkve, crkvene književnosti.
Kako se nadalje razvijala srpska država, tako je bio prisutan uticaj i ruskih oficijelnih krugova i ruskog „narodnjaštva“ sa kojim su se identifikovali srpski politički pokreti, pre svega radikali u kneževini i kraljevini Srbiji.
U dvadesetom veku, napominje Gajić, izuzetan je bio uticaj ruske bele emigracije koja je podigla kulturni nivo u kraljevini Jugoslaviji. Kad bi posmatrali dubinu uticaja Rusije, ističe Gajić, međuratni period ruske emigracije je, po svemu sudeći, bio najznačajniji — od arhitekture pa do plejade intelektualca i profesora kojima je kralj Aleksandar dao utočište.
Posle Drugog svetskog rata sovjetski uticaj je, ukazuje Gajić, bio ideološko-propagandni, ali samo od 1945. do rezolucije Informbiroa 1948. i raskola Tita i Staljina.
Nakog toga se Jugoslavija otvara za uticaj zapadne kulture, a to je istovremeno period kad je američka popularna kultura postala dominantna, prvo na prostoru Severne Amerike i zapadnog dela Evrope, a posle i globalno.
Rakete u podrum, pare za filmove
„Od ’50-tih godina prošlog veka naovamo znatno jača uticaj Zapada i njihove popularne kulture, dok je rusko-sovjetski uticaj u periodu Hladnog rata bio sačuvan samo u domenu visoke kulture, pre svega ruske klasične književnosti i nešto malo u nauci, u ekspertskim znanjima“, konstatuje Gajić za Sputnjik.
Takva situacija se pojačala i nakon Hladnog rata, dodaje on, a čak i za vreme sankcija i ratova ’90-ih, zapadni i američki uticaj globalno je postao dominantan, pre svega zbog širenja meke moći Amerikanaca u vidu popularne kulture.
„Postala je ispražnjena, formalistička, šablonska i pre svega se ideologizuje, predstavlja neki vid jeftine propagande koji više ne nalazi jak odjek u umu i srcima onih koji te vidove kulture konzumiraju na različite načine. Sa druge strane, Rusija je od 2000. godine shvatila uticaj meke moći, popularne kulture i počela sistemski da je promoviše barem na postsovjetskim prostorima“, poredi Gajić.
Međutim, on vidi problem u tome što Rusija u svojoj popularnoj kulturi zapravo oponaša one šablone, instant-rešenja, vidove izražavanja koji su se pokazali kao provereni na Zapadu.
Tek sad, naglašava Ljubinka Milinčić, može da se kaže da je Rusija došla na neki nivo da može da posveti jedan deo delanja negovanju svog imidža u svetu.
„Sad se više ne ratuje oružjem, već uticajem koji se širi preko kulture, pa i medija. Rusi, nažalost, ranije nisu imali vremena da se time bave, dok su Amerikanci imali jako mnogo vremena i jako mnogo para. Rusi ni para nisu imali. Ako birate da li da pravite raketu koja će da vas brani od eventualnog napada ili da izvezete knjigu i obezbedite joj plasman, uvek se prvo gradila raketa“, zaključuje Milinčić.
