Hajde da ugasimo Sputnjik? Mogli bismo da uđemo u Kinoteku, iznesemo sve ruske filmove i zapalimo ih na Terazijama? Zakonom bi valjalo sankcionisati davanje deci imena poput Vladimir, Sergej, Konstantin, Boris… Emira Kusturicu proterati u Sibir, bez kamere.
Nego, kad sve ovo oposlimo, hoće li Srbiji biti bolje? Hoće li srpski manastiri i kulturna baština na KiM biti zaštićeni od hordi koje nisu ni Albanci, već baš horde koje ruše rušenja radi? Da li ćemo — da ne pominjemo ove državotvorne i nacionalne teme od kojih „naši“ zapadni donatori dobijaju svrab, a domaći im službenici gube kosu — posle rešavanja od Rusa imati bolji standard? Hoćemo li prestati da lečimo decu SMS porukama? Postoji li mogućnost da profesori tada povrate integritet, sudije suverenitet, a država dostojanstvo?
Ne gospodo, odgovor na sva ova pitanja je „ne“.
Vidi vraga s Putinovim likom
O čemu je reč? Ništa novo, samo podgrejano. Naime, od dežurnih držača evroatlantskog plamena zapaženo je da uticaj Moskve u Srbiji postaje sve veći, a da su proteklih dana u srpskim medijima ljudi iz Rusije veoma prisutni. Vidi vraga, s Putinovim likom.
Premijer države, pola vlade i 120 privrednika ode u trodnevnu posetu Rusiji, a onda je jedini zaključak kako su u medijima pojačano prisutne ruske teme i sagovornici. Pa šta je trebalo uraditi, ignorisati događaj? Koliko je tekstova bilo o poseti premijera Americi, na primer? Ako ne više, a ono bar jednak broj koliko je posvećeno boravku u Moskvi.
Sa druge strane, prilikom proslave Parade pobede u Moskvi više je tekstova i priloga u srpskim medijima bilo o tome ko nije došao na proslavu (što je, uzgred, bilo pravo istraživačko novinarstvo jer je došlo preko 30 svetskih premijera i predsednika) nego priče o tome da je Rusija pre 70 godina spasila svet od fašizma. Ma kakav fašizam, to sve ide u prilog Putinu — ignorisati.
Od svega pobrojanog najviše medijskih sočinjenija je bilo samo zbog toga što je jedan umetnik dao sebi za pravo da iznese stav i kaže kako ga ne čudi da su baš Britanci doneli u Srbiju uslovljavajuće papire oko otvaranja pregovaračkih poglavlja Srbije i EU. I onda — đa udri po umetniku, đa pazi da se ambasador ne uvredi. Pre samo nekoliko meseci ispade da je posledica delovanja navodnih botova iz Rusije pad podrške evropskim integracijama Srbije ispod praga od 50 odsto, prvi put od demokratskih promena 2000.
Ali, zar treba očekivati da neko prizna kako nije kadar da obavlja posao koji mu je poveren? Ili da taj isti udari na svog poslodavca i kaže kako je pad podrške građana ideji EU posledica toga što je tim građanima dozlogrdilo da čekaju i da gledaju kako EU konstantno pomera rokove i ispostavlja nove uslove? Ne, logično je da će za to optužiti Ruse. Em tako skidaju sa sebe krivicu što preko četvrt veka dobijaju džakove para a od toga rezultata nema, em mogu da traže i povišicu i neki avans za dalje agitovanje.
Dakle i njima odgovara da Sputnjik (kao trenutna metafora za sve rusko) u Srbiji postoji. Da se dva vrapca u pesku zaigraju, odmah bi bilo: a, pa to je zbog ruske meke moći, eno Sputnjik ima internet portal i radio-stanicu. A to što u Srbiji nema medija koji barem jednom nije dobio zapadnu donaciju, to što je većina javnih uposlenika — od profesora univerziteta, preko pomenutih NVO, novinara i urednika, pa do činovnika — živelo, živi i očekuje da živi od projekata i donacija sa Zapada, to im je normalno. Naravno, jer su oni koji sude o tome deo pobrojanih.
Kad jastrebovi požele monopol
Kako će jastrebovi i evrofanatici pravdati svoje plate i tople obroke ako uništimo, zabranimo i u pepeo pretvorimo sve ono što — shvatili ste — cinično pitasmo na početku teksta? Čemu onda oni ako nema „pretnje od Rusa“? Koja je svrha njihovog postojanja ako nemaju od čega i od koga da brane evroatlantske ideje?
Da budemo do kraja jasni: neka ti ljudi rade, neka u znoju lica svog zarade i neka u zdravlju to potroše. Nemamo ništa protiv. Naravno, sve dok nije protiv rušenja ustavnog poretka, a i tada će reagovati državni organi. Samo, pustite i druge da rade.
Pa onoliko projekata o sprečavanju monopola imadoste, a sad hoćete monopol. Prilikom osnivanja Si-En-Ena, Ted Tarner je obećao da program ove televizije neće stati do sudnjeg dana. I ne treba da stane. Ali ne treba da stane ni program Raša tudej i Sputnjika. Zar ne?
Pa kad je nekome toliko stalo do istine, i kad stigne da pronađe botove koji sprečavaju „naš evropski put“, kako to nema nikoga da primeti kako je preko 70 odsto vesti u zapadnim medijima posredovano? Kako to da ono što na Zapadu zovu demokratijom u punom smislu reči, kad se primeni na Balkanu ili na Istoku, od (pro)zapadnih centara moći bude percipirano kao diktatura?
Gospodo, neobjektivnost tupi oštricu. Ne valja vam rabota. Ključno pitanje je šta ste uradili za 25 godina „suočavanja sa prošlošću“? Koliko ste ljudi pomirili posle svih silnih sesija, okruglih stolova, seminara, dokumentarnih filmova? Bledunjavo, gospodo, bledunjavo. A i ovo „bledunjavo“, čitajte kao eufemizam.
Uzgred, kad ste čuli (čak i nekog niže rangiranog) ruskog zvaničnika da je rekao kako Srbija ne bi trebalo da ide u EU?
Kao, priča se, priča da Rusi dolaze. Ne, informacija nije tačna. Rusi su ovde poodavno. Za to nije potreban ruski medij, za to nisu potrebne ruske nevladine organizacije, za to nije potrebna poseta Moskvi. To je tako. I ne menja se vekovima. Prosto, to je nacionalni narativ većine Srba. Odvajkada. Od cara Nikolaja Romanovog pa do Vladimira Vladimiroviča. Nekad je to možda i iracionalno, a možemo vam — koliko traje put, i to konjskom zapregom, od Beograda do Moskve — nabrajati i racionalne razloge.
Problem je što niste spremni to da čujete. Zato, da zabranimo mi Sputnjik ipak, a?
