Šta država može da učini da svoj drugi izvozni proizvod agrara ne dovede u pitanje, šta (su) bi malinari mogli sami da učine da sebe ne dovedu u situaciju da im hladnjačari kroje kapu, a šta vlasnici hladnjača, odnosno izvoznici, da zbog alavosti ne rizikuju budućnost tog posla?
Jasno je da niko nije nevin u toj priči koja se godinama ponavlja u vreme početka berbe maline i određivanja njene otkupne cene. Ovogodišnja cena od 100 do 120 dinara, za 100 dinara niža od prošlogodišnje, malinari kažu nije tržišna već monopolistička. Niža je, napominju, od proizvođačke koja iznosi 1,8 evra, odnosno oko 220 dinara.
Neki protesti su već održani, neki su najavljeni za naredni petak, sve s blokadom otkupnih mesta, hladnjača i saobraćajnica. Može li današnji sastanak ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića sa predstavnicima proizvođača maline da donese išta novo osim žalopojke proizvođača na monopoliste hladnjačare koji određuju cenu i uobičajene konstatacije druge strane, kako u tržišnim uslovima država ne može da se bavi određivanjem cene?
Teško. Zato što je sazvan da gasi vatru u minut do dvanaest, umesto na vreme, da predupredi već dobro poznate probleme među akterima posla sa malinom, ali i da zajedničkim snagama ponude rešenja na duži rok.
Da ne izgubimo unosan posao koji je Srbiji doneo epitet najvećeg proizvođača tog plemenitog vođa i najvećeg izvoznika na svetu.
Srpski agrar je prošle godine prihodovao ukupno 2,9 milijardi evra od izvoza, a malina je već poslovično bila naš drugi po vrednosti izvozni proizvod sa prihodom od blizu 230 miliona evra. Pod zasadima maline je oko 15.000 hektara, sa kojih se godišnje proizvede 80.000 do 110.000 tona.
Zbog dobre prođe i cene, površine pod zasadima značajno su uvećane, počeli su da niču čak i u Vojvodini. Ali i šire. Od Čilea, preko Bosne i Hercegovine, do Ukrajine.
Hiperprodukcija i viškovi su učinili svoje, tržište je reagovalo, kako je za Sputnjik objasnio sekretar Udruženja za biljnu proizvodnju u PKS-u Veljko Jovanović. On je upozorio da je početkom godine cena zamrznute maline na tržištu bila niža nego otkupna prošle godine koja je išla oko 230 dinara za kilogram.
I šta smo uradili? Iako je bilo jasnih naznaka da će biti problema jer hladnjačari nisu prodali svu malinu nadajući se boljoj ceni, čekao se poslednji čas. Hladnjačar i direktor kompanije „Master frigo fruts“ Radoje Cvetić kaže da su otkupljivači obazrivi jer im je ostalo mnogo maline, cena je na svetskom tržištu pala, a zalihe imaju i u Bosni i Poljskoj.
Božo Joković, direktor zadruge „Agro eko voće“ iz Arilja, koje predstavlja srce srpskog malinarstva, kaže da „to nema veze“, jer poremećaj tržišta ne može da bude stopostotan, koliko je skliznula otkupna cena maline.
Na pitanje gde je rešenje, on kaže da u toj priči treba da budu izvoznici, a ne mešetari kako se sada ponašaju hladnjačari. Oni otkupljuju svu malinu i oni je izvoze i diktiraju sve uslove.
U Srbiji su, kaže Joković za Sputnjik, 682 hladnjače sa više od 5.000 tona rashladnih kapaciteta i sa njima proizvođači nemaju ništa.
„Proizvođači imaju male hladnjače koje se ne pitaju ni za šta. Nije bitan toliko kapacitet tih velikih hladnjača već koliko učestvuju u izvozu, a učestvuju sto posto. Direktan izvoz proizvođača meri se promilima“, objašnjava Joković zašto hladnjačare smatra monopolistima.
Da taj problem postoji priznaju i u resornom ministarstvu.
„Država će kroz institucije sistema regulisati pravila na tržištu prodaje i otkupa malina, a vlada će preuzeti sve da ne dođe do monopolskog ponašanja na tržištu naročito kada su u pitanju hladnjačari“, rekao je ovih dana Predrag Lučić iz Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine.
Uz konstataciju da je malinarstvo godinama bilo unosan posao, inače se ne bi povećavali zasadi, a na pitanje šta su udruženja malinara učinila da od zarađenog ulože u posao, na primer u hladnjače ili prerađivačke kapacitete, Joković kaže da je to vrlo teško.
„Mi smo napravili zadružnu hladnjaču, sad nam treba para da je otplatimo, da nam je banka ne uzme. Slabo ko hoće da se uključi od proizvođača maline u finansiranje tih skladišnih prostora zato što mora imovinu da stavi pod hipoteku“, kaže za direktor zadruge „Agro eko voće“.
Na pitanje kako su to regulisali Poljaci, odgovara: „Lepo, došli im Nemci i rešili pitanje. Dali pare za hladnjače i sve što treba i napravili im izvoz“.
Naravno da im se isplatilo. Onda oni te poljske, kao i srpske maline prerade u razne džemove, slatko, sirupe… i zarade četiri puta više. A u Srbiji nigde prerađevine, ne samo od maline. Ništa nismo naučili još iz vremena SFRJ kada su Slovenci dolazili po srpsko voće, pa nam posle daleko skuplje prodavali prerađeno srpsko voće.
Joković podseća da Poljska raspolaže i EU fondovima, od EU dobiju što im treba. Može li naša država po tom uzoru da pomogne malinarima?
Kaže, ne voli o tome da priča. Da bi napravili hladnjaču koja će naredne godine biti u funkciji ako budu otplaćivali rate, uzeli su bankarski kredit. U Fondu za razvoj su odbijeni.
Na pitanje kako na sve reaguju hladnjačari, Joković odgovara: „Broje pare i ćute“.
Nisu se dakle proslavili ni malinari, ni država. Dok im je išlo dobro i sve uglavnom za izvoz, a mi potrošači, opravdavajući epitet „crveno zlato“, malinu i tada i sada jeli na kašičicu, skupo je plaćajući, nisu mislili o budućnosti. Nije im padalo na pamet da sve dođe i prođe, pogotovo u poljoprivredi koja živi od ciklusa do ciklusa.
A ni država se nije potrudila da zaštiti jedan od svojih najboljih izvoznih proizvoda, po čemu je postala svetski brend, nego je sve prepustila ne tržištu nego stihiji. Da je bilo povoljnih kredita, možda bi bilo i hladnjača koji ne drže monopol i prerađivačkih kapaciteta, od čega bi svi imali daleko više vajde. Niko od države ne traži da diktira cenu i nekoga štiti, nego da merama pomogne, svima na korist.
A gde se dvoje ne dogovore, treći koristi.
