„Mladi neće da kopaju, i uglavnom mi dolaze ljudi od 70 godina. Sve se radi bez upotrebe hemijskih sredstava i ručnom obradom, a danas je teško naći radnike“, požalio se Zoran Atanacković iz Crepaje, jedan od 2.200 sertifikovanih proizvođača organske hrane u Srbiji.
Uz žuljevite ruke, treba i mnogo ulaganja, jer je organska proizvodnja strogo propisana, zakonski regulisana, za razliku od konvencionalne. I sve to treba ispoštovati.
Zato, kako za Sputnjik kaže profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Branka Lazić, u taj posao se ne treba upuštati ako se prvo dobro ne upoznate sa zahtevnim pravilima i ocenite da li to možete.
A po priznanju Atanackovića, u organsku proizvodnju se upustio iz nužde, kada je iz zdravstvenih razloga morao da napusti dotadašnji posao i najpre za sebe i svoju porodicu počeo da uzgaja zdravu hranu.
Sada na 15 hektara gaji stare autohtone sorte kukuruza, lana, suncokreta… Godišnje proizvede više od 25 tona zdrave hrane. Nema problema sa tržištem, jer kupci traže njega. Problem je što nema dovoljno radnika za ručnu obradu zemljišta, a žali se i na obimnu papirologiju za sertifikaciju. Ipak, od organske proizvodnje, kaže, njegova porodica sad može lepo da živi.
Ličnu inicijativu će i ove godine pomoći Ministarstvo poljoprivrede podsticajima, za šta je opredeljeno 90 miliona dinara. Ta suma je ove godine 70 odsto veća u odnosu na podsticaje za konvencionalnu proizvodnju, dok je prošle godine bila 40 odsto veća, rečeno je Sputnjiku u Ministarstvu.
Da je zainteresovanost za ovu proizvodnju primetna, svake godine ukazuju činjenice. Učešće organskog zemljišta u odnosu na ukupno poljoprivredno je i dalje skromnih 0,4 odsto u odnosu na prosečnih 6,0 odsto u EU, ali ono raste. Sa 9.000 hektara pod organskom proizvodnjom u 2014. stigli smo na oko 15.000 u 2015. godini i skoro 16.000 u prošloj. Izvoz je za tri godine porastao oko 500 odsto. Prošle godine je bio vredan 20 miliona evra.
Najveće površine u organskoj proizvodnji, čak trećina, bile su pod žitaricama, potom 22 odsto pod voćem, 20 odsto je činilo industrijsko bilje. Svet je najviše tražio naše organske maline, kupine, jabuke i voćne kaše, koje su tamo skuplje 20 do 30 odsto, a u Srbiji tri-četiri puta od hrane koja je proizvedena na konvencionalni način.
Zato smo sa oko 300 proizvođača, kada smo počeli da registrujemo organsku proizvodnju, dogurali do 2.200.
Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović je najavio da nam je cilj da se u proizvodnji organske hrane ugledamo na Sloveniju i Austriju.
Ambiciozno. Austrija je zemlja sa najrazvijenijom organskom proizvodnjom koju gaji na 20 odsto ukupnih površina i godišnje od izvoza uknjiži milijardu evra.
I Slovenija je zacrtala da se zemljište pod organskom proizvodnjom sa sadašnjih 4,7 odsto ukupnog proširi na petinu svih poljoprivrednih površina do 2020. godine. Danska, čak, planira da u narednim godinama u potpunosti pređe na organsku proizvodnju.
Prelazak na organsku proizvodnju, prema rečima Lazićeve, zahteva nova znanja, zato se u toj oblasti ne ide brzo napred. Kako kod nas, tako i u svetu.
Ona smatra da smo poslednjih godina znatno napredovali, ali da to nije dovoljno s obzirom na mogućnosti, ali i činjenicu da sve što proizvedemo — prodamo.
Ne samo da nemamo dovoljno organske hrane za izvoz, nego ni za domaće potrebe, s obzirom na to da je i uvozimo, napominje Lazićeva.
Ne može se svaka neobrađena bašta i uparložena zemlja, samo zato što nije tretirana hemijom, smatrati organskom.
„Ispitivanja na velikom uzorku od 200.000 hektara u brdskim predelima su pokazala da nije sve za korišćenje odmah. Treba ulagati sredstva i to dovesti do kulture. Zemljište može da stoji 100 godina a da nije kulturno“, ističe profesorka Poljoprivrednog fakulteta.
Da bi neko postao sertifikovani organski proizvođač potrebno je da prođe od godinu do tri godine dok se zemljište ne „očisti“ odnosno da u tom periodu radi po svim principima organske proizvodnje.
Lazićeva uz to dodaje da napuštenu zemlju, a u Srbiji je trenutno oko 1.200 sela u izumiranju, nema ko da obrađuje.
Organska proizvodnja bi mogla da doprinese revitalizaciji sela, povratku mladih i svih onih koji su u kasnim godinama ostali bez posla, ali tu je, kako napominje, bitna organizovanost na lokalnom nivou. Ta vrsta poljoprivredne proizvodnje ne znači samo obezbeđen profit, već korišćenje zdrave hrane i zaštitu životne sredine, upozorava ona.
„Veliki deo ljudi ne razume šta je organska proizvodnja. To je u potpunosti drugi svet u odnosu na onaj u konvencionalnoj proizvodnji — zdravstveno bezbedna hrana i bez GMO, koji je najstrože zabranjen“, rekla je Lazićeva ukazujući i na to da nam slabost predstavlja mali broj savetodavaca iz organske poljoprivrede.
„Tek imamo začetke prvih generacija koje su izašle sa fakulteta i tek pokoja srednja škola ima izborni predmet organske proizvodnje. Najveću obuku obavljaju NVO i one su zaslužne što mi uopšte imamo organsku poljoprivredu još od 1990. godine“, istakla je profesorka Poljoprivrednog fakulteta za Sputnjik.
Dakle, od Slovenije i Austrije smo prilično daleko. Ali, ipak se krećemo. Pogotovo što smo, po oceni Lazićeve, time ozbiljnije počeli da se bavimo tek 2010. kada je ta oblast regulisana zakonom.
