Međutim, advokati za međunarodno pravo kažu da će se tužilaštvo suočiti sa pravnim teškoćama, jer do decembra 1946. godine pojam „genocid“ nije postojao u međunarodnom pravu, pa će samim tim biti veoma problematično da se u ovom slučaju to dokaže. Oni podsećaju da čak ni nacistički zločinci nisu osuđivani za genocid.
Ostaje takođe nejasno i kome će se ukrajinsko tužilaštvo obratiti, kao i kakvi će njihovi zahtevi biti.
„Inicijativa Ukrajine je sa pravnog stanovišta apsurdna. Sa istim uspehom se po savremenim zakonima može suditi, na primer Petru Prvom, Džingis-kanu ili bilo kom drugom. Govoriti o tome da takva inicijativa može uspeti je apsolutno besmisleno. Oni time samo sebi prave marketing, i to na nekvalitetan način, jer Evropa neće reagovati na njihovu inicijativu“, kaže za Sputnjik ruski politikolog Sergej Mihejev.
Podsetimo da je Generalna skupština Ujedinjenih nacija u svojoj rezoluciji od 11. decembra 1946. objavila da je genocid zločin koji narušava norme međunarodnog prava i da je u suprotnosti sa duhom i ciljevima UN, te da ga ceo civilizovani svet osuđuje. Takođe se priznaje da je tokom istorije genocid naneo velike gubitke čovečanstvu.
Inače, istragu protiv osumnjičenog sovjetskog lidera i njegovog saradnika vodi tužilaštvo Autonomne Republike Krim, koje je posle ulaska poluostrva u sastav Rusije nastavilo da radi u Ukrajini i u sastavu je Glavnog tužilaštva Ukrajine, a danas je stacionirano u Kijevu.
U tužilaštvu navode da će tokom istrage biti utvrđena i imena drugih učesnika deportacije, ali oni nisu precizirali kako će sprovoditi istragu prema osumnjičenima koji već odavno nisu živi.
Podsećanja radi, u vreme Staljinove vladavine, sa Krima je 1944. godine kolektivno deportovano oko 228 hiljada ljudi, od kojih su 183 hiljade bili Tatari, zbog, kako se navodilo, saradnje sa nacistima tokom okupacije poluostrva tokom Drugog svetskog rata.
U odluci Državnog komiteta odbrane SSSR-a od 11. maja 1944. godine, navodi se da se Tatari sa Krima deportuju jer su izdali domovinu, dezertirali iz sovjetske armije i prilazili Nemcima. Svaki treći Tatarin u dobi za služenje u armiji bio je na strani Nemaca.
Tatari su se posebno odlikovali zverstvima prema sovjetskim partizanima, a Nemcima su pomagali pri slanju sovjetskih građana u logore i u njihovom masovnom ubijanju.
Deportovani su u Uzbekistan, Kazahstan, Tadžikistan, Marijsku autonomnu republiku, Ural i Kostromsku oblast.
U vreme perestrojke Vrhovni savet SSSR-a je 1989. godine deportaciju krimskih Tatara osudio i priznao za nezakonitu i zločinačku, a 1991. godine u Rusiji je usvojen zakon o rehabilitaciji žrtava represije.
Krimski Tatari su počeli da se vraćaju na rodno poluostrvo krajem osamdesetih, s raspadom Sovjetskog Saveza.
Nakon ujedinjenja Krima s Rusijom, ruski predsednik Vladimir Putin je 2014. potpisao „Ukaz o merama rehabilitacije Jermena, Bugara, Grka, krimskih Tatara i Nemaca i državnoj podršci njihovom razvoju“.
Kancelarija tužilaštva sada navodi da se slučaj pokreće „sa ciljem da se obnovi istorijska pravda u najkraćem mogućem roku“, a da istražitelji tužilaštva ulažu maksimalne napore da dođu do „neoborivih dokaza protiv sovjetske vlasti“.
U saopštenju tužilaštva stoji da u ovom trenutku ima više od 250 porodica potencijalnih žrtava, da je to „više od hiljadu ljudi“, a takođe su obrađeni podaci iz desetina univerziteta, arhiva i biblioteka.
Ukrajinsko tužilaštvo je vest o istrazi objavilo na simboličan datum, 18. maja, kada se obeželava Dan sećanja na žrtve deportacije naroda Krima.
„Ukrajinske vlasti koriste svaku priliku da zadrže akcenat na svojim problemima, pošto fokus međunarodne zajednice postepeno prelazi na sasvim druge stvari. Osim toga, to je pokušaj Kijeva da se igra sa nacionalnim osećanjima Tatara koji žive na Krimu. Ali ne bi trebalo zaboraviti da su krimski Tatari bili rehabilitovani još u Sovjetskom Savezu, i da je, uzgred rečeno, proces rehabilitacije počeo upravo od njih, jer je svojevremeno prva dama SSSR-a Raisa Gorbačova tu ideju prezentovala svom suprugu, tadašnjem sovjetskom lideru Mihailu Gorbačovu kao neophodnu, pošto je i sama bila Tatarka po nacionalnosti. Tako je proces rehabilitacije počeo još u Sovjetskom Savezu, a u Ruskoj Federaciji je dalje razvijan. U sadašnjem ruskom Krimu narodi koji su bili žrtve represije — ne samo Tatari, već i Bugari, Grci i ostali — dobili su mnogo više prava nego što su imali dok su bili u sastavu Ukrajine“, kaže Mihejev.
Kijevske vlasti su, nakon prisajedinjenja Krima Rusiji, počele da često u svojim političkim igrama i zarad svojih političkih ciljeva igraju na kartu krimskih Tatara.
Predsednik te zemlje Petro Porošenko je jednom prilikom krimske Tatare nazvao „tvrđavom, prvom linijom odbrane“ i izrazio je žaljenje što Kijev nije išao na „stvaranje krimsko-tatarske autonomije ranije“.
Međutim, krimski zvaničnici ističu da su krimski Tatari tokom ukrajinskog perioda, pune 23 godine (1991 2014), od Kijeva dobijali samo prazna obećanja i da su kijevske vlasti samo iskorišćavale krimsko-tatarski faktor.
Zamenik stalnog predstavnika Rusije u UN Evgenije Zagajnov je na zasedanju Saveta bezbednosti prošlog meseca rekao da tokom više od 20 godina nezavisnosti Ukrajina nije uradila ništa da poboljša položaj krimskih Tatara, bez obzira na preporuke međunarodnih organizacija za ljudska prava, a da je tek sada Kijev postao aktivan pobornik njihovih prava u međunarodnoj areni, pokušavajući da tu tematiku iskoristi u svoje političke ciljeve.
