Kao još jedan instrument služi i nevladina organizacija „Medžlis krimsko-tatarskog naroda“, čiji je lider Refat Čubarov poslanik Vrhovne rade Ukrajine. Čubarov se, zajedno sa svojim saradnicima, takođe poslanicima Rade, Lenurom Islamovim i Mustafom Džemilevim, odlikuje veoma agresivnim stavovima prema građanima Krima — zalagali su se (neuspešno, jer nisu mogli da prikupe dovoljan broj ljudi) za formiranje krimsko-tatarske jedinice u okviru ukrajinske vojske, a zajedno sa aktivistima Desnog sektora i njihovog zloglasnog bataljona „Azov“, prekinuli su dovod struje iz Ukrajine na Krim.
Ekstremizam Medžlisa izazvao je zabranu njegovih aktivnosti na Krimu i u Rusiji, a portparolka Ministarstva spoljnih poslova Rusije Marija Zaharova rekla je da je Medžlis svojim ekstremističkim akcijama, ne jednom, diskreditovao samog sebe.
Zbog izdaje jednog broja Tatara, stradao je ceo narod
Ovo nije prvi put da su krimski Tatari instrumentalizovani od strane sila koje se bore protiv Rusije. Tokom Drugog svetskog rata nemačka vojska regrutovala je oko 20.000 krimskih Tatara za borbu protiv Crvene armije i krimskih partizana. Čubarov, Islamov, Džemilev i istoričari koji su im naklonjeni, masovnu kolaboraciju Tatara pravdaju „slovenskim rasizmom“, koji im nije dozvoljavao da se priključe partizanskim odredima.
Kao posledica kolaboracije, posle oslobođenja Krima, došla je Staljinova represija, deportacija celokupne krimsko-tatarske populacije, njih oko 200.000, koja je činila oko petinu stanovnika Krima, u unutrašnjost SSSR-a, najvećim delom u Uzbekistan. Tek 1989. godine Vrhovni sovjet SSSR-a priznao je deportaciju kao zločin protiv čovečnosti i dozvolio potomcima žrtava da se vrate na svoja ognjišta.
Svaka prilika za napad na Rusiju je dobrodošla
Na isti način kao što su to uradili Nemci, danas ukrajinske vlasti, uz pomoć svojih zapadnih saveznika, pokušavaju da instrumentalizuju krimske Tatare. Bivši srpski i jugoslovenski diplomata Srećko Đukić političku instrumentalizaciju krimskih Tatara stavlja u širi kontekst aktuelnih događaja na globalnom planu, u kojoj se, kako kaže, ne biraju sredstva da se zauzmu što bolje geopolitičke pozicije.
„Tu se koristi svaka prilika, pa i pitanje krimskih Tatara, koje naročito podgrevaju susedi Krima i Rusije. Turci misle da su oni samozvani zaštitnici krimskih Tatara, a Ukrajina, naravno, ima svoje razloge što to pokušava da drži kao otvoreno pitanje“, kaže Đukić.
Prema njegovom mišljenju, kampanja o navodnom kršenju ljudskih prava krimskih Tatara ne može da dâ rezultate u sadašnjem odnosu snaga, bez obzira na pokretanje tog pitanja u međunarodnim forumima.
„Sa pripajanjem Krima matici zemlji, njihov status, kao i status ostalog neruskog stanovništva, uključujući i Ukrajince, regulisan je i uređen. Tu se pravi eho od jednog malog broja Tatara koji se nisu priklonili ogromnoj većini koja je bila za priključenje Rusiji, to je potrebno Kijevu i to će se uvek koristiti u nekoj prilici još neko vreme, dok Kijev bude vodio politiku kakvu vodi danas“, smatra Đukić.
Poštovanje ljudskih prava na zavidnoj je visini na Krimu, kaže Đukić. U prilog njegovoj tvrdnji ide i činjenica da su krimski Tatari, od kada su građani Krima odlučili da se priključe Rusiji, zastupljeni u svim organima vlasti, a imaju i vicepremijera, Ruslana Balbeka.
„Sem Medžlisa u Kijevu, koji je jako glasan i nekoliko ljudi koji su eksponenti određenih međunarodnih krugova, nema nikakvih problema. Da ima problema, to bi bilo jasno, danas je to nemoguće sakriti. Ovako, problem ljudskih prava krimskih Tatara je problem ljudi koji žive van Krima“, zaključuje Đukić.
Plava traka — simbol stradanja
Što se sećanja na žrtve Staljinovih zločina tiče, 18. maj, dan kada su počele represalije 1944. godine, proglašen je za Dan sećanja na žrtve Staljinovog terora, kaže Ivan Mezuho iz Krimskog regionalnog instituta političkih komunikacija.
„Osamnaestog maja ove godine celo stanovništvo Krima polagalo je cveće u znak sećanja na tragediju krimskih Tatara. Započeta je izgradnja spomenika na železničkoj stanici Sirenj, sa koje su toga dana 1944. godine polazili vozovi sa deportovanim ljudima“, priča Mezuho.
On dodaje da se žrtve spominju i u džamijama i u pravoslavnim hramovima, a svi Krimljani, bez obzira na nacionalnost toga dana nose plave trake, u znak solidarnosti sa svojim sugrađanima, žrtvama terora.
„Podsetiću vas da je predsednik Putin krajem aprila 2014. godine potpisao zakon o rehabilitaciji krimskih Tatara i time sa ovog naroda skinuo sramni žig izdajnika i nemačkih okupatora. Pitanje je zašto se Kijev, za 23 godine dok je Krim bio u sastavu nezavisne Ukrajine, nije usudio da usvoji takav zakon. Kijev se prisetio krimskih Tatara i deportacije tek kada se Krim vratio u sastav Rusije“, zaključuje Mezuho.
Očigledno je da, osim kod nekolicine Tatara koji ne žive na Krimu, već u Kijevu, nezadovoljstva na Krimu nema. Takođe je očigledno da su krimski Tatari odlučni da ih niko više ne koristi kao sredstvo za postizanje političkih ciljeva protiv Rusije. Neuspeh Čubarova, Islamova i Džemileva da ih uvuku u rat protiv Rusije, najbolja je ilustracija toga.
