Pored deficita hrane i lekova, čestih restrikcija električne energije i najveće inflacije u svetu, ovu zemlju zahvatio je talas antivladinih demonstracija na kojima opozicija već više od mesec dana svakodnevno zahteva odlazak predsednika Nikolasa Madura i raspisivanje prevremenih predsedničkih izbora. Krvavi sukobi demonstranata i policije odneli su više od 20 života.
Kako je zemlja sa takvim predispozicijama došla do prosjačkog štapa i ivice građanskog rata? Dušan Vasić, bivši ambasador u više zemalja Latinske Amerike i profesor Fakulteta za poslovne studije i pravo za Sputnjik objašnjava da je nafta, iako najveće bogatstvo Venecuele, istovremeno i njeno najveće prokletstvo.
„Koliko god da je nafta bila dragocena za tu zemlju, toliko je na neki način i dovela u situaciju da od nje bude zavisna, jer je u poslednjih 50 godina u Venecueli razvijan samo kompleks naftne i gasne industrije, dok su svi drugi sektori zanemareni. Strane kompanije i banke nisu ulagale u druge privredne sektore niti reinvestirale kapital ostvaren u toj zemlji, već su ga iznosile napolje. Pritom, preko polovine prihoda u budžet ove zemlje sliva se upravo od nafte, dok se 90 odsto nafte i gasa koja se eksploatiše u Venecueli izvozi u SAD“, kaže Vasić.
On dodaje da je Venecuela od 1950. do 1980. godine, u periodu dok je eksploatacija nafte bila najveća, imala izuzetno visoke stope rasta. Međutim, pad cena nafte i gasa na svetskom tržištu doveo je do posledica koje su se odrazile na celo društvo, a višedecenijski jednostrani industrijski razvoj Venecuele uzeo je svoj danak.
„Trenutno u Venecueli posluje preko 500 američkih firmi, a one tamo nisu bez razloga. Ogromna inflacija ide naruku velikim preduzećima zbog postojanja crnog kursa, a sa njim i mogućnosti ostvarivanja enormnih zarada. Takođe, izuzetno nizak standard doveo je do toga da je i radna snaga izuzetno jeftina, što stranim kompanijama koje tamo posluju takođe omogućava ogromne zarade“, napominje Vasić.
Prema njegovim rečima, Venecuela se nalazi pod velikim pritiskom Sjedinjenih Država i predstavlja poslednju, nesavladivu prepreku za režim u Vašingtonu.
„Sa Kubom su odnosi postepeno počeli da se otopljavaju, ali sa Venecuelom to nije slučaj. Interesi Amerike su mnogo više vezani za Venecuelu, što potvrđuje i enorman uvoz nafte i gasa iz zemlje u SAD. Maduro smeta Vašingtonu jer sprovodi politiku svog prethodnika Uga Čavesa, čiji je prvi potez svojevremeno bio da izvrši nacionalizaciju naftne industrije, čime je pogodio interese vodećih zapadnih firmi. Maduro danas sprečava američke kompanije da u Venecueli ostvare onoliki profit koji bi želeli, između ostalog i velikim porezima na dobit stranih kompanija“, objašnjava Vasić.
Da je Venecuela sistematski uništavana, smatra i Aleksandar Čičin, dekan Fakulteta za ekonomiju i društvene nauke na Ruskoj privrednoj akademiji. On za Sputnjik kaže da je to politika koja traje mnogo godina.
„Iako Obama nije bio previše ratoboran, ipak su nedobronamernu i izolacionističku politiku prema Venecueli godinama sprovodile neke članice Organizacije američkih država. Potpuno je jasno da su zapravo SAD okrenule male države Centralne Amerike protiv Venecuele. U vreme Uga Čaveza, Venecuela je ove države snabdevala naftom po veoma niskim cenama. Na primer, Kostarika, Honduras i Salvador su se dobro odnosili prema Venecueli i podržavali je u okviru Organizacije američkih država. Ali SAD su stalno radile na tome da se ove male države okrenu protiv Venecuele i to se na kraju i dogodilo“, napominje Čičin.
Očigledno je, dodaje Čičin, da Amerikanci utiču na situaciju u Venecueli.
„Setimo se samo njihovog uticaja na delovanje dve najveće trgovačke organizacije Latinske Amerike — Unasur i Merkosur. Tržište ovih organizacija čini 75 procenata bruto nacionalnog dohotka čitavog južnoameričkog kontinenta. Kada je trebalo da Venecuela postane predsedavajuća država Merkosura, to pravo su joj oduzeli, pod izgovorom da vlasti u Venecueli ne poštuju ljudska prava i da joj se zato oduzima predsedavajuća funkcija. Ovo nije ništa drugo do politika dvostrukih standarda“, ističe Čičin.
Kako kaže, pored objektivnih faktora u urušavanju Venecuele, poput pada cene nafte, postoji i američko mešanje u unutrašnje poslove te zemlje.
„Glavni akter u ovom smislu je Enrike Kapriles, koji se dva puta kandidovao za predsednika i dva puta izgubio. On ne krije svoju proameričku orijentaciju i to da bi u slučaju njegove pobede on doveo američke investitore u Venecuelu. Osim njega tu je i Leopold Lopez, koji je sad u zatvoru i njemu je oduzeto pravo da učestvuje u političkom životu zemlje u narednih 15 godina. Ali on je ozbiljna politička figura, jedan od lidera opozicije, koji takođe uživa otvorenu podršku Amerike“, navodi Čičin.
Pre nekoliko dana Nikolas Maduro najavio je da će njegova zemlja istupiti iz Organizacije američkih država, jer je savet tog tela odlučio da sazove ministarski sastanak zbog krize u Venecueli. Bivši ambasador Dušan Vasić kaže da je to još jedan pokazatelj da je Karakas trn u oku Vašingtona.
„Kada se tako nešto događalo u Brazilu, sa velikim sukobima i žrtvama, a ne tako davno i u Meksiku, Organizacija američkih država nije inicirala nikakav sastanak niti je razmišljala o tome da osudi dešavanja u tim zemljama. Dakle, očigledna je politika dvostrukih aršina i jasno je da Venecuela ostaje visoko na meti Sjedinjenih Američkih Država“, zaključuje Vasić za Sputnjik.
