Spisak protestnih okupljanja građana je podugačak — u SAD građani su protestovali protiv izbora Donalda Trampa za predsednika, u Rumuniji je narod na ulice izveo sporni zakon o korupciji, Makedonci su protestovali protiv platforme albanskih političkih partija i promene Ustava, u Srbiji se nakon predsedničkih izbora održavaju „Protesti protiv diktature“, na hiljade Mađara u aprilu su bili u centru Budimpešte zbog predloga Vlade da uvede restrikcije stranim univerzitetima i nevladinim organizacijama, britanske desničarske organizacije organizovale su proteste protiv terorizma, a krvavi protesti u Venecueli protiv predsednika Madura odneli su nekoliko života…
Da li protesti na različitim krajevima sveta imaju neku zajedničku komponentu i da li zaista postoje spontani protesti ili su nužno organizovani?
Andrej Muhin, generalni direktor moskovskog Centra za političke informacije, smatra da spontani protesti postoje i da izbijaju kao reakcija na kršenje socijalne pravde.
„Poslednjih godina ljudi širom sveta su postali veoma osetljivi na takve slučajeve, posebno kada je reč o nepravednim postupcima državnog vrha. Ljudi spontano izlaze na ulicu bez ikakvih instrukcija ’komandnih centara‘. Druga je stvar što, ako je taj protest uspešan, određene političke snage pokušavaju da instrumentalizuju demonstrante, da ih unajme, potplate. Tako je bilo u slučaju ruske opozicionarke Jelene Čirikove, koja je na početku protestovala protiv izgradnje auto-puta koji bi išao kroz šumu u Podmoskovlju, a onda je počela da protestuje za strane donacije i sada živi u inostranstvu i kritikuje Kremlj. Čak postoji i izraz ’profesionalni demonstranti‘, jer često ljudi koji učestvuju na demonstracijama nisu ostvareni u profesionalnom životu i zato rado prihvataju ponudu za posao. To se još zove ’politička kapitalizacija socijalnog protesta‘“, objašnjava Muhin za Sputnjik.
Ilija Kajtez, profesor sociologije i filozofije na Fakultetu za međunarodnu politiku i bezbednost, međutim, kaže da u politici ništa ne možemo posmatrati slučajno.
„Naravno da svaki od ovih protesta, imajući u vidu njihov jako širok dijapazon — različite povode i različite geografske lokacije — sigurno ima i neku svoju lokalnu crtu. Međutim, ipak postoji nekoliko zakonitosti. Prvo, spontanosti sigurno nema jer u ovom današnjem urbanom i užurbanom svetu teško možete da slučajno okupite i trojicu komšija na šoljici kafe. Priče o spontanosti u politici mogu eventualno da prolaze kod ljudi koji ne razumeju fenomen političkog. Dakle, neka organizacija ili neko jezgro iz zemlje ili inostranstva mora da postoji, a današnje moderne tehnologije i sredstva komunikacije obezbeđuju da se ta mobilnost okupljanja povećava, da se ljudi relativno brzo i lako mobilišu na proteste. Sa druge strane treba imati u vidu da ti ’spontani‘ protesti na neki način iskazuju i nezadovoljstvo i razočaranost ljudi postojećim političkim partijama i političkim organizacijama, koje uopšte ne iskazuju interese i zahteve demonstranata, odnosno senzibilitet ljudi koji protestuju“, napominje Kajtez.
Međutim, dodaje profesor, ti naizgled spontani protesti imaju i drugu stranu.
„Zbog te lošije organizacije u smislu da iza tih protesta ne stoji neka partijska, politička ili čak ideološka infrastruktura, oni nemaju tu vrstu istrajnosti i snage koja je često potrebna da bi se neki društveni zahtevi ili ekonomske potrebe ostvarili do kraja“, objašnjava Kajtez.
Analitičar Stefan Karganović, predsednik „Istorijskog projekta Srebrenica“, smatra da teoretski „spontani protesti“ postoje, međutim, kako navodi, u onoj meri u kojoj se protesti u različitim zemljama, pa čak i pod različitim parolama, odvijaju u skladu sa sličnim obrascem, utoliko je manje verovatno da su spontani, metodološki nepovezani i da ne služe sličnim strateškim interesima i ciljevima.
„Većina protesta koje spominjete imaju zajedničku komponentu stvaranja političkih smetnji vladama za koje se smatra da otkazuju ili bi mogle otkazati bezuslovnu poslušnost zapadnim centrima moći — Venecuela, Srbija, Mađarska, ili kao upozorenje da bi im bolje bilo da se vrate ’na liniju‘ — Turska, Rumunija, Trampova administracija u SAD neposredno posle inauguracije, ili pak da bi se nametnuo režim koji će biti bezuslovno potčinjen zapadnim interesima — Makedonija. Posmatrati ove proteste odvojeno predstavljalo bi ozbiljnu analitičku grešku“, ističe Karganović.
Krvavi protesti u Venecueli su sve samo ne spontani, a opozicija u toj zemlji, uz inostranu pomoć, već duže vreme pokušava da svrgne aktuelnog predsednika Madura.
Huan Linares, venecuelanski politikolog, za Sputnjik kaže da Venecuela doživljava ozbiljnu ekonomsku, političku i društvenu krizu.
„U velikoj meri, to je posledica strategije Vašingtona, koji je proglasio venecuelansko rukovodstvo neprijateljem. Razlog zašto SAD interesuje Venecuela veoma je jednostavan — imamo ogromne zalihe nafte i drugih resursa, a Amerika stoji iza opozicije koja namerno jača tenzije u zemlji. Upravo u te svrhe opozicioni preduzetnici zatvaraju svoje prodavnice, na veštački način stvaraju deficit namirnica i podstiču nezadovoljstvo građana. Ali deo odgovornosti snosi i državno rukovodstvo. Uprkos obećanjima, zemlja i dalje izvozi uglavnom naftu, cene namirnica rastu čak i u državnim prodavnicama. Državni vrh bi trebalo da nađe efikasniji odgovor na postojeće izazove i da podstakne ekonomski razvoj zemlje“, zaključuje Linares za Sputnjik.
