Austrijski istoričar, novinar i izdavač Hanes Hofbauer odavno je poznat srpskoj javnosti kao autor brojnih knjiga u kojima je kritikovao odnos zapadnih zemalja prema Srbiji i srpskom narodu. Sada je u Beograd došao kako bi promovisao svoju novu knjigu „Slika neprijatelja — Rusija“, sa podnaslovom „Istorija jedne demonizacije“, u kojoj podrobno opisuje evoluciju negativnog mišljenja o Rusiji, koje na Zapadu preovlađuje od 15. veka.
Iako se bavi mnogim poslovima, sebe prevashodno posmatra kao pisca, potom kao izdavača knjiga koje se bave proučavanjem politike.
„Živimo u opasnim vremenima, danas je opasnije nego pre nekoliko decenija. Ali za novinare i ljude koji intelektualno promišljaju današnjicu, to je vrlo interesantno. Siguran sam da ćete se složiti sa mnom“, kaže.
U svojoj novoj knjizi opisujete proces satanizacije Rusije kroz istoriju. Pokazujete da to nije novi istorijski momenat.
— Pokušao sam da pokažem da istorija demonizacije Rusije počinje u kasnom 15. veku. Prvi put sam naišao na rusofobiju i antiruske stereotipe na krakovskom univerzitetu, koji je u to vreme bio poljsko-nemački univerzitet. To je i vreme kada se moskovski knez Ivan III oslobodio Tatara i kada je počeo da traži izlaz na more na prostoru gde se danas nalazi Sankt Peterburg. Tada je imao problema sa poljsko-litvanskom državom i Tevtonskim viteškim redom. Filozofi i intelektualci toga vremena, okupljeni na krakovskom univerzitetu, izgradili su negativan imidž Rusije.
Stavovi koje iznosite u knjizi značajno se razlikuju od vladajućeg zapadnog mejnstrima.
— Jedino što mogu da kažem jeste da samo sledim činjenice. I u tome nisam sâm. Postoji veliki jaz između zvaničnog mišljenja na Zapadu, posebno u mejnstrim medijima u Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji i Americi i javnog mišljenja izvan njih. Ne samo na internetu, nego i kada razgovarate sa običnim ljudima, pitaju vas zašto Rusiju treba posmatrati kao neprijatelja. Nije bila neprijatelj tokom devedesetih, tokom vladavine Borisa Jeljcina, koji se nije borio protiv sila koje su želele da je teritorijalno rasparčaju. U to vreme on je bio omiljen u zapadnim medijima zato što je manje-više oslabio Rusiju, a zatim je došao Putin koji je konsolidovao rusku državu na svim poljima. To je izazvalo nepoverenje među članovima zapadne elite, ali nejasno je zašto jer, osim neke vrste konkurencije, mora da postoji shvatanje Rusije kao neprijatelja, zašto moraju da se razmatraju mogućnosti za rat protiv Rusije.
Koje su tačke prekida između Zapada i Rusije?
— Mogu vam dati pet pukotina koje su nastale između Rusije i Zapada. Prva je nastala kada je NATO 24. marta 1999. počeo bombardovanje Jugoslavije bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. U to vreme, tadašnji ruski premijer Jevgenij Primakov, koji je bio na putu u zvaničnoj posetu Vašingtonu vratio se u Moskvu i nije hteo da se sretne sa američkim predsednikom Klintonom. To je bila prva pukotina, iako je Jeljcin još uvek bio na vlasti. Kada je Putin došao na vlast, prvo je da administrativno ujedinio sve dezintegrišuće sile u Rusiji i pokušao je da zaustavi jačanje ekonomskog uticaja EU, kao i vojno jačanje NATO-a. U početku mu to nije polazilo za rukom, ali vremenom je uspeo da zaustavi te procese. U ekonomskom smislu postigao je uspeh hapšenjem Mihaila Hodrokovskog 2003, kada je Zapad postao svestan da moć Rusije postoji i na ekonomskom polju. Moskva više nije bila voljna da rasprodaje rusku snagu, jer je Hodorkovski hteo da proda svoju kompaniju „Ekson mobajlu” (američkoj naftnoj kompaniji). To je zaustavljeno hapšenjem Hodorkovskog, što je vrlo duboka pukotina između Rusije i Zapada.
Nakon toga je došla intervencija u Gruziji. To je bio prvi put posle Avganistana da je ruska vojska bila aktivna izvan ruskih granica. Takođe to je bio znak Zapadu da je Rusija sila koja želi da brani svoje interese i da brani autonomiju Južne Osetije i Abhazije, kao što su to SAD radile na Kosovu. Duboka pukotina stvorena je i novembra 2013 u Viljnusu, kada je (tadašnji ukrajinski predsednik) Viktor Janukovič rekao „ne“ Sporazumu o asocijaciji i stabilizaciji sa EU. To je stvorilo veliki problem i za Rusiju, i za EU, i za SAD. Ukrajina se nakon toga raspala.
Daje li Rusija dobar odgovor na pokušaje demonizacije u sadašnje vreme?
— Da, i to dobar odgovor. Postoji mnogo kanala, kao što su Sputnjik i Raša tudej, koji pružaju ozbiljne informacije. Jako ih volim jer, kada ih gledam, slušam ili čitam, čak i kada sumnjam u ono što govore, pružaju mi mogućnost da uporedim ono što zapadni mediji govore. Kako Sputnjik i Raša tudej rastu, možete videti da su prepoznati kao opasnost, na primer od strane EU. Sigurno znate da je Evropski parlament usvojio rezoluciju o borbi protiv islamskih terorista i ruske propagande. To je apsolutno neprihvatljivo, ali to pokazuje strah briselskih i vašingtonskih elita.
Zašto se zapadne elite toliko plaše Rusije?
— To je produkt različitog pogleda na savremenu stvarnost koju pružaju ruski mediji. To mi je veoma interesantno, jer mi pokazuje da Vašington i Brisel pokazuju da njihova propaganda nije jedina informacija koju ljudi usvajaju. Ljudi u Nemačkoj, Austriji, SAD, a sigurno i u Srbiji mogu da biraju između različitih izvora informacija. To nije bio slučaj na Zapadu u poslednjih 30 godina, postojale su samo zapadne agencije koje su govorile svetu šta se događa i nije bilo mogućnosti doći do drugačije informacije. Sada, uz pomoć interneta i tehnologije, ali i ruske volje i novca, postoje drugi izvori informacija. To je zastrašujuće za Zapad.
Da li je Rusija opasna za Zapad?
— Ne bih rekao da je opasna, ona brani svoje interese. To je takođe novost u poslednjih nekoliko decenija. Ako bismo posmatrali sa vojnog stanovišta, dve su tačke — Sevastopolj na Krimu i Tartus u Siriji. Trebalo bi znati da je kontinentalna zemlja kao što je Rusija pokušavala da nađe izlaz na topla mora od 15. veka. Tu se takođe vodi borba jer Zapad to ne dozvoljava.
Kako ljudi na Zapadu reaguju na činjenicu da danas mogu doći do drugačijih izvora informacija?
— Različito. Ali nije više slučaj da svi prate samo zapadne medije zato što imate ruske izvore informacija, imate takođe izvore na internetu. Recimo, većina ljudi u Austriji i Nemačkoj je protiv sankcija Rusiji, ne samo zbog ruskih medija, već i zbog kontrasankcija koje je uvela Rusija koje utiču na ekonomiju njihovih zemalja. Ne razumeju zašto bi se sankcije nastavljale. Sankcije su na snazi već tri godine, a EU ih stalno produžava. Imate i veliki broj lidera zemalja EU, slovački, austrijski, češki, mađarski, koji su, kada ih pitate, protiv sankcija. Ali tu je produžavanje sankcija i niko ne pominje opoziciju — veliki je pritisak na zemlje koje se protive sankcijama Rusiji od strane Nemačke i Francuske da se one nastave. To je pravi mali ekonomski rat.
