U beogradskoj galeriji „Haos“ od 24. aprila do 20. maja biće predstavljena izložba Petričićevih ilustracija pod nazivom „Detinjstvo je bilo lepše“. Na izložbi će biti prikazane ilustracije iz tri dečje knjige objavljene u Kanadi: „Čovek i violina“, „Moje porodično stablo i ja“ i „Violinska igra“.
Sa našim uglednim karikaturistom i ilustratorom razgovarali smo o izazovima koji prate dva potpuno različita likovna žanra — ilustraciju za decu i političku karikaturu, kao i o prednostima i ograničenjima koje nose dva potpuno različita društva, srpsko i kanadsko.
Publika u Beogradu biće u prilici da pogleda deo Vaših radova po kojima ste poznatiji u Kanadi nego ovde. Reč je ilustracijama za kanadska izdanja, ali već naslov ove izložbe, u kojem svako od nas može da se prepozna, sugeriše da je reč o univerzalnim radovima. Da li je tako?
— Nema univerzalnije publike na svetu od dece, u to sam se uverio tokom dvadeset godina života i rada u Kanadi, kao i tokom rada ovde. Deca, a naročito mlađi uzrast, do pet, šest godina, apsolutno su identična publika svuda u svetu. Do pete godine deca nemaju naslage vaspitanja, porodičnog ili društvenog, i na potpuno isti način primaju ono što im se pruža i nudi.
Za knjigu „Čovek sa violinom“, koju ste radili sa kanadskom autorkom Kejti Stinson, dobili ste kanadsku nagradu u oblasti dečije karikature. Ona je zasnovana na jednom izuzetno interesantnom i za naše vreme, zapravo, veoma važnom eksperimentu?
— Da, čuveni američki violinista Džošua Bel odlučio je pre nekoliko godina da napravi mali test: sišao je u jednu stanicu metroa u Vašingtonu i svirao je klasičnu muziku na svojoj čuvenoj violini od deset miliona dolara. Želeo je da vidi da li će obična, dnevna publika primetiti da se u tom prostoru nešto neobično događa. Eksperiment je bio prilično nepovoljan za njega: niko ga nije prepoznao, a ljudi su uglavnom prolazili ne obraćajući pažnju na to što on radi. Upravo na osnovu toga autorka je pokušala da ispriča priču o tome kako su deca sjajna publika koja primećuje stvari koje odrasli, oprhvani svakodnevnim životom, ne primećuju.
Aktuelna izložba svedoči o tome da i dalje aktivno sarađujete sa kanadskim izdavačima. Da li je kanadska sredina nešto što Vas na određeni način ograničava, da li Vam postavlja neka pravila koja ovde ne morate da poštujete, ili Vam, naprotiv, pruža više kreativne slobode?
— U Kanadi sam, naročito kada govorimo o karikaturi, imao određena ograničenja, morao sam da se prilagođavam. Reč je o kulturološkom nasleđu, o navikama specifičnim za tu sredinu. Mene je život u Jugoslaviji, u socijalističkom periodu, u dobroj meri unapredio kao karikaturistu, jer me je naučio da komuniciram sa publikom na specifičan način, ne na direktnom, površinskom nivou, nego na nekom drugom, trećem, četvrtom. Publika je ovde već bila vaspitana u tom duhu, i ne samo ovde nego u svim istočnoevropskim zemljama. Mi karikaturisti, satiričari, novinari bili smo prinuđeni da u jednopartijskom sistemu komuniciramo sa publikom na nivou koji će ona odlično razumeti, a koji je takav da vlasti dozvoljavaju da se to pojavi u novinama. Čitanje između redova je bilo podignuto do fantastičnih razmera u ovom našem sistemu. A onda sam otišao u Kanadu, u kojem se društvo nije tako razvijalo. Kada se obraćam publici u Kanadi, moram da računam na to da ona očekuje direktnu ilustraciju ili karikaturu nečega što je izdvojila ili primetila u dnevnim novinama ili vestima. Ono što znam, kada je reč o ovom poslu i tamo i ovde, jeste da ne radim za najširu publiku. Postoji segment čitalačke publike koji razume i prihvata ono što ja govorim.
Da li je vreme koje je samo po sebi karikatura života, društva, pojedinca… nešto što olakšava rad karikaturisti ili ga, naprotiv, otežava?
— Život u ovakvoj sredini jeste i inspiracija i olakšavajuća okolnost, to svaki pravi politički karikaturista samo može da poželi, jer se teme samo ređaju, na dnevnoj osnovi, dolaze sa svih strana. Stvarnost, međutim, počinje da nas bije na mnogo planova, tako da sada prosto ne možemo ni da stignemo da domislimo u karikaturi sve što nam politička svakodnevica nudi i servira. To ponekad toliko izmiče kontroli, da pomislim kako bih rado poželeo malo mirnog života, čak i po cenu da nemam posla, odnosno inspiracije.
Šta imate na umu kada crtate karikaturu: da li Vam je namera samo da pretočite u vizuelno sopstvenu ideju ili crtate karikature da bi prenele poruku, da bi upozorile? Može li karikatura da menja društvo, da rasteruje žabokrečinu?
— Na osnovu iskustva iz poslednjih godina mislim da karikatura, definitivno, mora da ima zadatak da pokreće neke teme i da usmerava reflektor na one stvari koje mnogim ljudima nisu vidljive na prvi pogled. Političari se u ogromnoj meri služe direktnim i otvorenim prevarama i prikrivanjem situacije ne bi li navukli svoje birače da učestvuju na sledećim izborima. Dakle, pojedine veoma bitne životne teme političari pokušavaju da zamagle, pokriju, sakriju, ili da ih prikažu na potpuno drugačiji način. Moj posao je upravo da to otkrijem, vidim, „provalim“ i da ga tako ogoljeno serviram publici.
Kakvi su kanadski mediji, na koji način izveštavaju, da li biste tamo nešto menjali?
— Radije bih ovde menjao, pre svega nedostatak slobode sa kojim se suočavaju novinari, satiričari ili karikaturisti u medijima. U Kanadi sam imao maksimalnu slobodu, ona nije bila stoprocentna, ali tamo ne postoji mogućnost da svi mediji (uz male, beznačajne izuzetke) budu pokriveni teškom šapom koja ne dozvoljava istini da izbije na površinu. Postoje, naravno, i u Kanadi mediji koje finansiraju neke političke partije ili određene društvene snage i koji su sredstvo za propagandu. To je potpuno logično i normalno, ali ne može se dogoditi da od 100 odsto medija 99 odsto pripada jednoj strani koja sprovodi svoje ideje. To je nedopustivo!
A što se tiče samog izveštavanja, znamo li danas, u moru informacija, senzacija, šokova, šta je prava vest? Tu, čini mi se, nema mnogo razlike između naše i kanadske sredine.
— Veliku pometnju u sferi informisanja napravio je internet. Najveći problem u današnjem informisanju predstavlja mogućnost da se bez ikakve provere i bez ikakvih posledica servira neverovatna količina lažnih informacija koja celokupnu čitalačku publiku dovodi u potpunu konfuziju. Čak ni ja, kao profesionalac koji se godinama bavim ovim poslom, nisam više u stanju da procenim šta je od informacija koje dobijam tačno. I sve informacije primam sa određenom sumnjom. Mogu da zamislim kakvu konfuziju i histeriju informacioni haos stvara u glavama običnih ljudi. Još gora stvar je to što mnogi nisu ni svesni do koje su mere lažne i neproverene informacije koje su im ponuđene. Na društvenim mrežama informacije se šire neviđenom brzinom, a uz male dodatke, prave potpunu pometnju.
Mnogi veruju da medijska slika zasnovana na senzaciji i šoku pre ili kasnije mora da nestane, jer će neminovno dovesti ljude do prezasićenja. Može li se to dogoditi u neko skorije vreme?
— Spadam u te koji veruju da će u jednom trenutku, nakon dugog perioda zasićenosti raznim nebulozama, dezinformacijama i lažima, koje su potpuno prekrile globalni sistem informisanja, medijska slika nekako pročistiti. To kažu i iskustva iz istorije. Moja želja je, naravno, da se to dogodi bez velikih ratova i kataklizmi.
Kako bi izgledala Vaša karikatura na tu temu, imate li neku vizuelnu asocijaciju na taj informacioni haos?
— Mislim da je moj stav prema sadašnjem stanju sveta vidljiv u karikaturama koje sada jednom nedeljno objavljujem u NIN-u. A kako bi izgledao svet kakav bih voleo da bude, svet koji je doživeo to pročišćenje? To je pre u domenu ilustracije za decu.
