Da nesretni radnik „Goše“ svoje muke zbog besparice nije prekratio na najdrastičniji način, oduzimanjem života, pitanje je kada bi javnost saznala da u Srbiji postoje i firme kojima se može da tri godine ne izmiruju obaveze prema državi i radnicima.
A nevelika „Goša“ nije ni RTB Bor, ni hemijski kompleks, koji nam kao kamen visi o vratu i treba ga prodati, zbog čega se i može tražiti opravdanje u gledanju kroz prste. Kako je to bilo moguće u privatnoj firmi koja je u rukama vlasnika iz Slovačke bila još od 2007. godine?
Sagovornici Sputnjika, profesori Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Milojko Arsić i Jurij Bajec, smatraju da nema nikakvog opravdanja za privilegovan odnos koji je ta firma imala, pa makar bila i jedina u Smederevskoj Palanci. Pogotovo što od toga zaposleni nisu imali nikakve vajde. Naprotiv. Dolazili su uredno na posao i bez plate radili i 20 meseci, produžavajući agoniju umesto da vreme iskoriste za traženje drugog izvora prohoda.
Tačnije, na šteti su svi. Radnici bez plata i doprinosa, država bez ubranog poreza, vlasniku firme, odnosno njenom zastupniku, uz gubitke, preti krivična prijava zbog kršenja zakona, a u tom pitanju nisu nevini ni odgovorni u Poreskoj upravi, koji su na sve to žmurili.
Zašto nam se onda dešava „Goša“, koja verovatno nije usamljen slučaj, i na šta on ukazuje? Najnoviji podaci Ministarstva finansija pokazali su da je prvo tromesečje završeno suficitom u republičkom budžetu od približno sedam milijardi dinara, iako je za taj period bio predviđen deficit od 47,5 milijardi. Tom rezultatu doprinela je, kako je objašnjeno, i bolja naplata poreza. Taj trend sve bolje naplate poreza, po rečima Arsića, traje od polovine 2014. godine.
Zašto onda sebi dozvoljavamo da to što teškom mukom steknemo olako bagatelišemo. Upravo na to je nedavno na „Kopaonik biznis forumu“ ukazao i predsednik Američke privredne komore u Srbiji Zoran Petrović. Govoreći o poreskoj politici i naplati poreza iz perspektive stranih investitora, ocenio je da ima dosta pravne nesigurnosti. Apelovao je na vladu da zatvori propale firme, konstatujući da je za to potrebna politička volja.
Upravo „Goša“ je primer da te volje nije bilo. U tom slučaju država je izbegavala da primeni postojeće propise svesna da bi time ubrzala kretanje preduzeća ka stečaju, a da novog vlasnika nije lako naći, kaže Arsić. Ali, kako ističe, to nije opravdanje za državu. Pogotovo što to samo vodi gomilanju problema koje je onda još teže rešavati.
Na pitanje da li se zna koliko je firmi u Srbiji koje ne izmiruju obaveze na vreme i koliko duguju, Arsić kaže da se ti podaci objavljuju „na agregatnom nivou“, odnsno ukazuje se na ukupan dug i ponekad na broj tih firmi. Pogubno je, dodaje on, što se na tim spiskovima nalaze i firme koje su faktički odavno mrtve. Kako smatra, treba ih konačno i ugasiti, likvidirati i u krajnjem izbrisati dugove koji ne mogu da se naplate. Ovako samo zavaravamo sebe, navodi Arsić. Država, dodaje on, sigurno zna koja preduzeća i koliko duguju, pogotovo u slučaju većih dužnika.
To prolongiranje na kraju uglavnom postane veći problem jer jako mali broj takvih slučajeva bude uspešno rešen. Najveći broj preduzeća koja su veštački držana u životu nisu uspela da se oporave, kaže profesor Ekonomskog fakulteta.
Arsić je mišljenja da su u osnovi politički razlozi uticali da se takvi problemi guraju pod tepih. Bilo bi bolje rešenje da je pre desetak i više godina raščišćen teren iako bi to dovelo do velikog broja otkaza. Ali bi to verovatno dovelo do masovnih protesta, nezadovoljstva, bilo krajnje nepopularno i pitanje je, napominje on, da li bi vlada u takvoj situaciji mogla da opstane.
„U svakom slučaju, jasni vlasnički odnosi će doprineti da se raščisti teren i počne primena propisa. Nisu samo socijalni problemi razlog finansijske nediscipline. Često iza toga stoji korupcija. Prosto, predstavnici preduzeća uspevaju da pridobiju neke ljude u vlasti, u poreskoj upravi, da im se gleda kroz prste“, kaže Arsić za Sputnjik.
Treba, dodaje on, ojačati samostalnost Poreske uprave, da svaki inspektor postupi po zakonu i ne reaguje na telefonske pozive iz vlade i političkih stranaka.
Jurij Bajec za Sputnjik kaže da je finansijska disciplina jedan od ključnih elemenata koji treba da poštuju svi igrači ako zemlja želi da razvija funkcionalnu tržišnu privredu.
To znači da država ne bi smela da ima različit pristup prema različitim firmama, objašnjava on i naglašava da što pre treba prestati sa pravljenjem izuzetaka. To se tolerisalo u prethodnom periodu kada je država pokušavala da privatizuje velike firme, kao i sada u slučaju hemijskog kompleksa i RTB Bor. Sa njihovom prodajom, kako ističe, treba staviti tačku na posebne slučajeve.
„Kada je reč o ostalim firmama treba poštovati zakone i u tom smislu ne bi trebalo da bude nikakvih izuzetaka. Jer čim ste napravili jedan izuzetak, javiće se deset drugih da traže povoljniju poziciju“, ističe Bajec.
Država ne sme da bude prema jednima maćeha, a da se prema drugima ponaša kao dobrotvor.
„Jer kada kažete da država pomaže, to znači da se budžet opterećuje a to znači da poreski obveznici, odnosno zdrav deo privrede i građani, faktički svojim poreskim obavezama zapravo finansiraju takve situacije. I to onda nije ono što se zove vladavina prava u okviru funkcionisanja tržišne privrede“, zaključio je Bajec za Sputnjik.
Da li je slučaj „Goša“ bio posledica korupcije, dobrog funkcionisanja telefonskih veza i pokušaja preživljavanja na račun drugih poreskih obveznika, uz pomoć „bolećive“ države, tek pokazao je da još nismo spremni da raskrstimo sa propalim firmama. A pokazaće i imamo li pravnu državu.
