Agonija fabrike šinskih vozila „Goša“ iz Smederevske Palanke predugo je trajala za njenog radnika Dragana Mladenovića (57). Da li je tačku na finansijske probleme mogao jedino da stavi tačkom i na svoj život nije samo lično pitanje.
Kada radnicima u firmi, a ima ih 375, nije isplaćeno između 15 i 20 zarada, a čak četiri godine nisu uplaćeni doprinosi za zdravstveno i penziono osiguranje, očigledno je da tu i te kako ima posla za državu. Kako je moguće da nadležne institucije privatnom poslodavcu, u ovom slučaju slovačkoj firmi ŽOS „Trnava“, godinama gledaju kroz prste, uprkos zakonskoj regulativi.
Milorad Panović iz Udruženog granskog sindikata „Nezavisnost“ za Sputnjik kaže da nigde u svetu ne bi moglo da se dogodi da kompanija ne uplaćuje poreze i doprinose i da radnici rade bez plate.
„Država i državni organi moraju ozbiljnije da rade svoj posao, da na vreme reaguju. Takvih primera ima još dosta u Srbiji baš zato što neko ne radi svoj posao“, upozorava Panović koji smatra da nije problem u radnom zakonodavstvu.
„Dovoljno zakonskih propisa imamo u tom pogledu, samo treba da neko odradi svoj deo posla i takve stvari bile bi predupređene“, kaže on, ističući da određene službe poput inspekcije rada, poreske službe i ostalih, i pored zakonskih obaveza koje imaju prema poslodavcima, ne rade svoj posao.
A naš Zakon o radu predviđa novčane kazne za neisplatu zarada. Za firme se kreću od 800.000 do dva miliona dinara, a za preduzetnike od 300.000 do 500.000 dinara. I još od 50.000 do 150.000 preti odgovornom u preduzeću. Nažalost, promilima se, kažu u sindikatima, mere oni koji prijavljuju poslodavce, a i oni kojima se kazne naplate.
Krajem prošle godine mediji su preneli da ima najmanje 400.000 ljudi u Srbiji, koji ne primaju redovno platu i nemaju nikakav način da nateraju poslodavca da im isplati ono što im pripada.
„U Evropskoj uniji je potpuno neshvatljivo da poslodavac ne plaća plate. Može da kasni mesec dana, ali odmah stižu inspekcije. Dobije rok da to ispravi, inače ide u likvidaciju. U mnogim zemljama preti im krivična odgovornost. U Nemačkoj može da završi u zatvoru“, uporno je upozoravala predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) Ranka Savić.
Prema izmenama Zakona o radu obračunska lista plate kod nas je postala javna isprava, pa sud na osnovu nje može da zatraži da se sa računa poslodavca plata uplati na račun radnika. U praksi, računi tih poslodavaca su, međutim, najčešće prazni i blokirani.
„Obračunski listić apsolutno nije javna isprava, i apsolutno nije dovoljan da bismo naterali poslodavca da nam isplati zaradu koju nam duguje. Ukoliko želite da naplatite, morate u privrednom sudu povesti postupak, spor i redovnim putem doći do svog potraživanja. To traje godinu dana, ili duže“, ukazuje Savićeva.
Nesavesnim poslodavcima na kraj bi, makar kada je reč o državnim prihodima, mogli da stanu poreznici. Oni su dužni da do poslednjeg dana u mesecu podnesu poresku prijavu za poreze i doprinose za prethodni mesec. Ne mora odmah da ih plati, ali mora u trenutku kada isplaćuje zarade. Do tada mu teče zatezna kamata za svaki dan kašnjenja. Ali da se i to eskivira, jasno je na primeru „Goše“ koji nije usamljen.
Upravo zato je ASNS pre nekoliko godina tražio da neredovna isplata zarada bude razlog za krivičnu odgovornost kakvu poznaju evropska zakonodavstva.
U Nemačkoj je predviđena kazna zatvora od tri do pet godina. I u Rusiji se pravo radnika brani i krivičnom odgovornošću poslodavca.
Onaj koji kasni sa isplatom zarade dužan je da isplati ne samo zaostalu platu nego i novčanu kompenzaciju za kašnjenje koja iznosi najmanje 0,03 odsto od sume koju duguje za svaki dan. Materijalna odgovornost za neisplaćivanje zarade važi bez obzira koji bio razlog kašnjenja isplate, a u slučaju da poslodavac odbija da dobrovoljno isplati ono što duguje s pripadajućim kamatama radnik može da ga tuži.
Ukoliko poslodavac kasni sa isplatom dela zarade više od tri meseca ili pune zarade više od dva meseca, preti mu krivična odgovornost i zatvorska kazna koja u posebno teškim slučajevima dostiže pet godina.
Prema krivičnom zakonu Rusije, ukoliko plata delimično kasni više od tri meseca rukovodiocu organizacije ili individualnom preduzetniku preti novčana kazna do 120.000 rubalja ili u iznosu godišnje zarade, prinudni rad ili zatvor do godinu dana. Ako se pak plata ne isplaćuje u potpunosti više od dva meseca, kazna je nešto stroža: novčana kazna od 100.000 do 500.000 rubalja ili u visini zarade za tri godine, prinudni rad ili zatvor do tri godine.
I u Republici Srpskoj od jula 2013, kada je izmenjen Krivični zakon RS, poslodavci koji pet meseci ne isplate platu mogu da budu kažnjeni zatvorom od jedne do pet godina. Sindikalci su, međutim, nezadovoljni efektima zakonskih izmena.
Pre godinu dana u RS, po rečima predsednice Saveza sindikata RS Ranke Mišić, bilo je podneto 120 krivičnih prijava protiv poslodavaca zbog toga što ne isplaćuju plate i ne uplaćuju doprinose, ali nijedan poslodavac, kaže, nije odgovarao zbog toga.
Uglavnom, kako je objasnila, sve zastane nakon podnošenja prijave ili u postupku dokazivanja da je neki poslodavac počinio krivično delo. To dokazivanje je težak proces jer odredba o svesnom neisplaćivanju plata, kako kaže, daje mogućnost manipulacije tuženoj strani.
I u Hrvatskoj zakon predviđa odlazak u zatvor za neisplaćivanje zarade i to do tri godine. Krivično se ne goni jedino poslodavac ako ne može da isplati platu jer za to na računu nema novca ili njime ne može da raspolaže.
Srpski zakon se, pak, zadržao na novčanim kaznama koje su po oceni Savićeve, neefikasne. Ističe da je dugo u toj problematici ali da ne zna da je ijedan poslodavac platio kaznu zbog neisplaćenih zarada.
A u Uniji poslodavaca Srbije kažu da nemaju ništa protiv da nesavesni poslodavci budu kažnjeni. Nebojša Atanacković očekuje da država povuče ozbiljnije korake i da se takve stvari ne dešavaju. On ističe da stranci sa kojima u Uniji kontaktiraju ne mogu da shvate da je moguće da neko radi nekoliko meseci, a da pritom ne primi platu.
Zato je razumljiva ozlojeđenost Panovića kada kaže da su predstavnici sindikata prošle nedelje imali sastanak u ministarstvu kako bi se razrešila dilema oko opstanka slovačke kompanije u Smederevskoj palanci.
„Ne razumem državu koja je dozvolila da toliko dugo traje ta agonija. Prosto državne službe bi samo trebalo da rade svoj posao“, kategoričan je on.
U međuvremenu ostaje da sačekamo još dve godine i donošenje novog Zakona o radu koji će, kako kažu u Ministarstvu rada, u potpunosti primeniti tekovine Evropske unije.
A za početak bi, kao u Hrvatskoj, bar mogla da se uspostavi javna lista, svojevrsan stub srama za preduzeća koja redovno ne isplaćuju zarade. To su domaći sindikati tražili da se uvede kada je menjan Zakon o radu, ali predlog nije naišao na odobravanje.
