Preostala je još privatizacija jednog, ali vrednog poljoprivrednog preduzeća — Poljoprivredne korporacije Beograd (PKB). Sa prethodnima se nismo usrećili. Uz to je likvidirano i 40 odsto zemljoradničkih zadruga. Predstavljajući „rezultate“ privatizacije u agraru, profesoru Poljoprivrednog fakulteta Miladinu Ševarliću bilo je dovoljno da samo naređa podatke za period 1990-2012. kada je urađen poljoprivredni popis. Govore dovoljno.
Šta bi rekao knez Miloš
Te 2012. u poljoprivrednim preduzećima i zadrugama ostalo je samo 26.000 zaposlenih, otpušteno ih je 90.000. Broj goveda opao je 68 odsto — bilo ih je 67.000. A tek broj svinja. Šta bi rekao knez Miloš Obrenović na podatak da ih je čak 380 odsto manje nego devedesete godine. Ovaca je samo 9.000, ili 90 odsto manje. Živina se još nekako drži, opala je „samo“ 11 odsto. Na najvećem delu privatizovanih poljoprivrednih preduzeća je, konstatuje Ševarlić, modernizovano ratarstvo i voćarstvo. I dodaje — imamo nezaposlenih 5.513 agronoma i veterinara.
Član Akademijskog odbora za selo SANU Branislav Gulan za Sputnjik kaže da je najupečatljiviji rezultat privatizacije u agraru to što je poništena skoro svaka treća i što je sada već oko 100.000 ljudi ostalo bez posla.
„Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, pre početka procesa privatizacije, koji je sproveden od 2000. do 2015. godine, u Srbiji je uspešno radio 91 poljoprivredni kombinat i 108 poljoprivrednih dobara, od čega u Vojvodini čak 106 dobara i 36 kombinata“, podseća Gulan. „Zahvaljujući“ privatizaciji, oko 120.000 hektara završilo je, kaže on, u rukama nekoliko pojedinaca, čime je država izgubila desetine miliona evra, a poljoprivredi Srbije je, kako ocenjuje, naneta nesaglediva i trajna šteta.
Osim gašenja radnih mesta, uništenog stočnog fonda, ali i i tehnologije, ugašena je kooperacija desetine hiljada stočara i na taj način je prekinuta ključna karika u lancu poljoprivredne proizvodnje i razvoja srpske ekonomije, ističe Gulan i podseća da poljoprivrednici nisu imali pravo učešća u privatizaciji kombinata koje su svojim radom podizali.
Po njegovom mišljenju, najveći deo privatizacije poljoprivrednih preduzeća u Srbiji nije obavljen na zakonit način, jer prema važećoj regulativi promet poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini nije dozvoljen.
„Agencija za privatizaciju, prodajući kombinate, zapravo je obavljala promet zemljišta nad kojim su oni imali pravo korišćenja, iako za to nije bila nadležna. To je najveći propust. Agencija opet tvrdi suprotno, da nikada nije prodavala zemljište, već isključivo kapital preduzeća. Tu se i krije kvaka, jer se vrednost zemljišta nije nalazila u knjigovodstvenim bilansima, nije ulazila ni u procenu vrednosti firme niti u početnu cenu na licitacijama. Sa dokazom o kupovini firme novi vlasnici su se, uglavnom bez problema, u katastru upisivali i kao vlasnici zemljišta“, objašnjava Gulan.
Problem je nastao kada je 2005. godine usvojena strategija privatizacije u poljoprivredi, kojom je državno vlasništvo nad zemljom ocenjeno kao recidiv prošlosti. Insistiralo se na modelu ishitrene privatizacije, a svako ko se tome suprotstavljao predstavljen je, kaže Gulan, kao retrogradni element. Rezultat takve politike je ogroman broj poništenih privatizacija zbog lošeg gazdovanja, pa su desetine hiljada hektara zemljišta vraćene u državno vlasništvo. Nažalost, u tim propalim privatizacijama, dodao je, otuđena je mehanizacija i druga oprema, spaseno je samo zemljište. Zadatak države bio je da u procesu restrukturiranja oporavi ta agrarna preduzeća, omogući im da opet „stanu na noge“.
Ljudi i stoka najveći gubitnici
Najveći gubitnici srpske privatizacije su radnici, koji su masovno ostali bez posla, a stočni fond je i bukvalno desetkovan. Stočarstvo učestvuje tek sa 30 odsto u bruto domaćem proizvodu poljoprivrede, a trebalo bi najmanje sa 60 odsto! Stočarstvo se i dalje godišnje smanjuje za dva do tri odsto, konstatuje član Odbora za selo SANU, koji podseća da se novi srpski tajkuni bave uglavnom ratarskom proizvodnjom na veliko. Isključivo rade ono što donosi profit, ističe on.
Kada se sve sabere, za protekle dve i po decenije agrar Srbije imao je prosečnu stopu rasta od 0,4 odsto, a u protekloj deceniji 0,6 odsto. Učešće poljoprivrede u bruto domaćem proizvodu je oko 11 odsto, sa prehrambenom industrijom to je oko 15-16 odsto. I takav, agrar u ukupnom izvozu Srbije učestvuje sa 23 odsto, što dovoljno govori od kakvog je značaja ta privredna grana za ukupnu ekonomiju zemlji i sa kakvim nemarom smo joj prišli.
Namerni stečaji i nenamerni tajkuni
Gulan smatra da su poljoprivredna preduzeća namerno gurana u stečaj, a potom prodavana u bescenje, i ističe da je to jedan od metoda kojim su se pljačkale plodne, najčešće vojvođanske oranice. U proteklih desetak godina na ovaj način su tajkuni i razni „biznismeni“ za male pare pokupovali zemlju i voćnjake, ali i farme, mehanizaciju, objekte, navodi on.
Baš tako je prošao i jedan od najvećih i najuspešnijih kombinata u kompleksu agrara na prostorima bivše Jugoslavije, PIK „Bečej“. Posle neuspele privatizacije i tranzicije, decembra 2015. kupio ga je vlasnik MK Grupe Miodrag Kostić za 45,5 miliona evra. Procenjena vrednost kapitala PIK „Bečej“, koji je proveo četiri godine u stečaju, iznosila je 85,5 miliona evra, a početna cena na licitaciji polovinu tog iznosa.
Godinu dana nakon privatizacije, PIK „Bečej“ koji je kada je kupljen koristio oko 9.000 hektara obradivog zemljišta, od čega su dve trećine u vlasništvu države, sa 56 hektara raznovrsnih voćnjaka, 3.395 grla junadi, 29.748 grla svinja, 371 grla ovaca i 74 grla konja, i sa izvozom konzerviranog povrća u Ukrajinu, Belorusiju, Tursku, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, poslednjih dana decembra prošle godine otpustio je polovinu od dotadašnjih 1.300 radnika.
Ostao je još samo PKB.