„Mile protiv tranzicije“ izgleda nikako da napusti bojno polje, iako je emitovanje istoimene popularne TV serije završeno još pre deset godina.
Građani Srbije su generalno izuzetno slabo edukovani po pitanju tržišnih prilika, a kada je u pitanju akcionarstvo, odnosno trgovanje akcijama na berzi, tu je situacija još gora, kaže za Sputnjik analitičar brokerske kuće „Vajs broker“ Nenad Gujaničić. To je, kako je objasnio, delimično posledica života i poslovanja u netržišnoj privredi, a i kasnije tokom tranzicije, malo je urađeno na edukaciji stanovništva. Najbolja prilika da se to učini je bila kada je trajao proces privatizacije, smatra on.
Zato sada imamo situaciju da je jako mali broj građana aktivan na tržištu i ima adekvatna znanja. Možemo reći da domaći građani, kada govorimo o plasmanu sopstvene ušteđevine, uglavnom koriste depozite kod banaka, a oni sa većom ušteđevinom kupuju nekretnine. To je dominantan vid plasmana štednje domaćeg stanovništva, a trgovanjem akcijama na berzi se bavi tek nekoliko stotina domaćih građana, kaže analitičar „Vajs brokera“.
A na berzi može da se zaradi i za to, ističe Gujaničić, nije neophodno imati neka visokostručna znanja.
Na pitanje ko trguje akcijama na Beogradskoj berzi, on kaže da su to, pre svega, ljudi koji poseduju zdravorazumsku logiku i imaju neki nivo ekonomskih i finansijskih znanja, a skloni su da preduzmu određenu vrstu rizika. Za početak je, kako napominje, upravo dovoljna ta zdravorazumska logika i poznavanje nekih osnovnih pravila. A to je da se zna koji rizik to nosi i da se tim rizikom valjano upravlja, ističe on.
Samo toliko. Prema Forbsovoj listi, drugi najbogatiji čovek na svetu Voren Bafet, čije je bogatstvo procenjeno na 75,6 milijardi američkih dolara, o trgovanju akcijama na berzi bi savetovao: „Budite pohlepni kad se svi ostali boje“. Držeći se upravo tog pravila, Bafet je 2008. godine tokom svetske ekonomske krize investirao kad su svi bili u strahu. I sve mu se to vratilo nekoliko puta uvećano već posle godinu-dve.
Naša Beogradska berza od kako je obnovljena 1989. godine prošla je kroz nekoliko faza. Od 2004. do 2007. berza je godišnje rasla po 60 odsto. To znači da se ulaganjem u određene akcije za godinu dana, pa i brže, moglo zaraditi i više od sto odsto na uloženu sumu. Mnogi investitori su i bez mnogo veštine tada duplirali uložen novac, a oni malo veštiji su znali da od hiljadu evra naprave i šest puta više.
Te ogromne zarade na berzi, nekoliko godina pre svetske ekonomske krize, Gujaničić je objasnio time što je ona bila u ranoj fazi tranzicije, pa su i startne cene akcija bile dosta niske. Međutim, kriza se odrazila i na naše tržište padom akcija.
„Možemo reći da je većina naših građana, koji su se na berzi pojavili 2007. godine pošto su videli da su zarade astronomske, potom izgubila veći deo novca“, kaže on, ističući da nema garancije kada kupujete akcije da ćete zaraditi.
Ukoliko ne želite da vaš novac „skuplja prašinu“ u banci, za šta ćete dobiti minornu kamatu, ispod jedan odsto, onda ćete rizikovati očekujući veću zaradu, što znači da ćete trgovati akcijama. Kada ulažete sredstva na srednji rok, uobičajeno je, kaže Gujaničić, da na trgovini akcijama zaradite između 10 i 20 odsto na godišnjem nivou.
Naravno da je uvek najvažnije pitanje u šta uložiti novac, jer kada kupujete akciju, u stvari kupujete suvlasništvo u poslu kojim se kompanija bavi. Ako ste sigurni u taj posao i ako dobro razumete prednosti i rizike privredne grane u kojoj firma posluje, onda će vam donošenje odluke biti daleko lakše.
Uz dobre i pravovremene informacije, investitori često za dva do tri meseca, ili manje, uložen novac uvećaju i za trećinu, a oni koji imaju insajderske informacije neretko profitiraju i brže. Jedan od najvećih srpskih bogataša Đorđe Nicović svojevremeno je u deonicama domaćih kompanija imao 300 miliona evra. Pre dve godine je konstatovao da je postalo teže naći akcije koje rastu, a da je ranije imao istovremeno deonice u desetak kompanija.
„Dešavalo se da izgubim, ali sam u proseku uvek u plusu. Trgujem dugoročno na osnovu poslovanja preduzeća, ali i kratkoročno“, preneli su mediji Nicovićevo iskustvo. Ali na berzi akcijama trguju i „obični“ ljudi, pa je baš u periodu kada je Nicović profitirao i jedna tridesetogodišnja Beograđanka za manje od godinu dana zaradila 6.000 evra.
„Imala sam hiljadu evra, površno znanje o berzi i jaku volju da zaradim. Tada se u medijima mnogo pisalo o trgovanju deonicama, svakodnevno se moglo pročitati kako vrednost pojedinih akcija raste i po 15 odsto dnevno, te kako ljudi zarađuju veliki novac za kratko vreme“, ispričala je ona, objasnivši svoj uspeh činjenicom da nije bila „alava“. Zacrtala je da će prodati akcije odmah posle kontinuiranog rasta od najviše pet dana uzastopno.
Poredeći funkcionisanje naše berze i berzi na Zapadu, Gujaničić kaže da je velika verovatnoća da će prilikom trgovine u investicionom ambijentu koji je na Zapadu na zavidnom nivou, vaša prava biti zaštićena. Tačnije, investitori će imati prilično ravnopravan tretman.
„Glavni problem našeg tržišta je loš investicioni ambijent, a kada govorimo o berzi, akcionarstvu, sve se svodi na slabo poštovanje prava manjinskih akcionara. Na našoj berzi, nažalost, akcionari nisu jednaki, a to je osnovni postulat da bi bilo koje tržište moglo da funkcioniše“, ističe Gujaničić.
On ukazuje na veoma slabo razvijene institucije koje nadziru poštovanje prava manjinskih akcionara zbog čega je uvek bilo zloupotreba od strane dominantnih akcionara.
„Onda imate situaciju da tržišni učesnici imaju veoma nisko poverenje u trgovinu finansijskim instrumentima i generalno možemo reći da su domaće akcije dosta potcenjene, što je posledica činjenice da je bilo puno neregularnosti. Zato mali broj učesnika želi da se uhvati u koštac sa tim rizicima“, objašnjava analitičar „Vajs brokera“.
Na pitanje zašto je to tako, on kaže da bi na to moglo da se postavi kontrapitanje, zašto mi nemamo pravu tržišnu ekonomiju. Zašto su neki učesnici u realnom sektoru privilegovani, dok se drugi bore za egzistenciju. Država, prema njegovoj oceni, nema interes da stvori tržišnu privredu, da ima jake institucije koje će obezbediti pravila koja su unapred poznata za sve učesnike.
Berza će nam, ističe on, biti ovakva sve dok ne budemo imali institucije tržišne privrede i civilnog društva koje nadziru poštovanje jednakosti svih tržišnih učesnika. Kada je u pitanju berza to se, pre svega, odnosi na Komisiju za hartije od vrednosti koja poštuje prava manjinskih akcionara, a blisko sa tim u vezi je i efikasno sudstvo.
„Kada imate jaku tržišnu privredu, imate i jaku berzu. Ne postoji nijedna ekonomija u svetu koja je jaka, a da nema jaku berzu. Berza predstavlja vrh tržišne ekonomije, a mi imamo berzu koja je pravo ogledalo našeg realnog sektora“, ističe Gujaničić za Sputnjik. Zato je Beogradska berza privukla tek nekoliko stotina onih koji su spremni da rizikuju. Poslovanje na njoj, očigledno, podrazumeva više od berzanskog rizika na koje se uobičajeno računa.
