Istorija posle gubitka vlasti Demokratske stranke je istorija propuštenih šansi da se formira neka iole ozbiljna opozicija, ističe za Sputnjik Srđan Bogosavljević iz Ispsosa i podseća da je od 2000. godine, kad je na vlast došla nekadašnja opozicija, sujeta daleko više igrala ulogu od dugoročnih planova jer se radilo o partijskim strukturama intelektualaca.
Kvalitet ili kvantitet ponude
Do danas je, dodaje Bogosavljević, ostalo primetno cepkanje stranaka koje su prvo bile na vlasti, a kad su izgubile vlast postale su užasno iscepkana opozicija.
Opozicija prvo što treba da shvati jeste da ona u ovom trenutku nije takmac vlasti, sugeriše Bogosavljević, da se bori za sebe i da napravi nekakvu iole ozbiljnu grupaciju ljudi koja na dugi rok može da se suprotstavi nekome jer na kratak rok ona za to naprosto nije potentna.
„Prva faza ka tome je ujedinjavanje iscepkanih. Vidimo da vrlo slične stranke kao što su DS, LDP, pa sad možete da brojite koliko god hoćete, nisu uspele na prethodnim parlamentarnim izborima ništa da se dogovore, pre svega zbog liderskih odnosa. Birači nemaju problem da glasaju za njih zajedno, već za nekog od tih lidera pojedinačno“, tvrdi Bogosavljević za Sputnjik.
S druge strane, Dragoljub Žarković, glavni urednik nedeljnika „Vreme“, kaže za Sputnjik da nije preveliki pristalica ujedinjavanja opozicije i da su pogrešne one taktike koje se baziraju na ideji da opozicija treba da se okupi oko jednog stožera, jer nije došlo vreme za referendumski obračun sa Vučićem.
„Na bilo kojoj vrsti referendumskog izjašnjavanja, kako su neki hteli da predstave i ove predsedničke izbore, Vučić bi pobedio. Ovde je reč o strpljivom radu, o stvaranju kvalitetnih parlamentarnih grupa stranaka, a onda oni mogu u parlamentu sa različitim vrednosnim stavovima oko istih političkih ciljeva da se udružuju u konkretnom radu“, jasan je Žarković.
Žarković konstatuje da u predsedničke izbore niko nije ušao kao protivkandidat Vučiću sa idejom da pobedi, već da se u suštini radilo o trci za pozicije u formiranju novog opozicionog bloka.
„Vidimo da su neki koji su se dočepali u ovom sazivu mesta u parlamentu, barem njihovi lideri, računam na Šešelja i Radulovića, slavno izgubili. Nametnule su se neke nove ličnosti, i vidimo sad napor da oni svoju takvu političku snagu plasiraju na političkom tržištu“, kaže Žarković.
Taj proces će, prema njegovom mišljenju, zavisiti od energije, novca, ukupne medijske situacije, ali se, napominje, u svakom slučaju naziru nukleusi neke nove opozicije.
Okolnosti stvaraju lidere, a ne lideri okolnosti
Srbija vapi za novim liderima, konstatuje Srđan Bogosavljević, a ti lideri bez stranačke infrastrukture neće ništa napraviti jer nigde na svetu niko ništa nije napravio bez stranačke infrastrukture.
„Nestranačka demokratija ne postoji, a oporavak stranaka značio bi verovatno povlačenje sadašnjih lidera i nekakvo ujedinjavanje sa nekim novim rukovodećim ljudima“, navodi Bogosavljević.
Priča o lideru opozicije, prema Bogosavljevićevom mišljenju, više odgovara vlasti nego opoziciji, pošto je u nekoliko ključnih elemenata nemoguće napraviti jedinstvenog lidera opozicije, odnosno jedinstvenu opoziciju.
Međutim, podvlači on, to ne znači da treba da ima 30 lidera i stranaka jer Srbija ima preko 40 stranaka stalno u parlamentu, a u jednom trenutku je imala 26 stranaka u vladi.
„To je naprosto previše stranaka. Sa toliko mnogo stranaka se ne može formirati nikakva ozbiljna stvar. I onda, ako neko, kao što se sad desilo Vučiću, dobije više od 50 odsto, onda on u svim aspektima ima apsolutnu vlast jer je tako napravljen sistem. A ovi iscepkani ne mogu da mu se suprotstave, čak ni da mu budu korektiv“, rezonuje Bogosavljević.
Razlog za priču o lideru opozicije je, smatra Dragoljub Žarković, stvar navike.
„U devedesetim smo imali lidera opozicije Elvisa Preslija srpskih trgova Vuka Draškovića, pa vidimo gde je završio. Onda smo imali drugog lidera Koštunicu, koji je bio malo veštačka tvorevina, ali je bio ublažena varijanta narodnog očekivanja da će Miloševiću da vidi leđa. Mislim da okolnosti stvaraju lidere, a ne lideri okolnosti“, jasan je Žarković.
Opozicija, dodaje Žarković, mora da prizna okolnosti koje realno postoje u ovoj zemlji.
I mora da se bori od opštinskog nivoa do vrha.
Za Srbiju je bitnije da ne poništava ubedljivu pobedu Vučića na predsedničkim izborima, naglašava Žarković, nego da se bori za parlament u kome je uspostavljena ravnoteža koja može da spreči eventualne Vučićeve svevladajuće ambicije.
„Ako okolnosti budu takve, lako će se pojaviti lider. Mislim da ne treba poći od lidera, nego treba poći od stvaranja pokreta i stranaka koje mogu da u parlamentu promene političku krvnu sliku Srbije“, zaključuje Žarković.
