Građanska akcija, koja je pre 11 dana počela kao studentska žurka, a oni koji se hvale da ne gledaju „Pink“ i ne čitaju „Informer“ bi voleli da se završi kao revolucija — uzela je tajm-aut. Protesti će, najavili su, biti nastavljeni posle praznika.
Šta će vaskrsnuti
Studenti su pre 20 godina neprekidno stajali sedam dana naspram policije u Kolarčevoj ulici u Beogradu, a pomoć da uspeju u akciji „kordonom protiv kordona“ pružio im je blaženopočivši patrijarh Pavle predvodeći na Svetog Savu litiju od preko sto hiljada građana. Policija se povukla.
Pošto je svojevrsna ulaznica u takozvanu građansku Srbiju vrišteća netrpeljivost prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ovaj detalj se nerado pominje u evociranju „slavnih dana naše prošlosti“.
Međutim, učenje te omražene zajednice verujućih se i dve decenije kasnije postavilo između vlasti i demonstranata i dalo i jednima i drugima nekoliko dana da vide gde su i kuda će dalje.
Sad je, dakle, pitanje šta će iz bunta onih koji preziru Vučića, a sramota ih je od opozicije, vaskrsnuti u utorak 18. aprila. Hoće li, u kom pravcu, i na koji način mistični organizatori nastaviti proteste, odnosno kako će delovati i hoće li uopšte delovati vlast.
Naime, ovako kao dosad ne može unedogled. Oročeno je. Proteklih deset dana protesta predstavljali su svojevrsnu igru živaca između vlasti i onih koji su protiv nje. Čekalo se ko će da napravi pogrešan potez. I u tom čekanju dođe pauza.
Vruć krompir u vazduhu
Ako protesti nisu spontani, onda deluje da zahtevi demonstranata jesu, pa bismo, ako dođe do nastavka, mogli da očekujemo još dopisivanja na listu želja ili uslova šta će biti ako ti zahtevi ne budu ispunjeni. U svakom slučaju, doći će momenat kad će reći: ili–ili.
I? Šta onda?
Vlast, pardon — Aleksandar Vučić, ima tri opcije pred sobom.
Prva je da kao Tito 1968. izađe i kaže: studenti su u pravu. U tom slučaju Vučić postaje Tito, odnosno čovek koji je demonstrantima dao sve šta su tražili, a oni sa tim poklonom neće znati šta da rade. Ako ne prihvate, skaču sebi u stomak. Ako prihvate, pucaju sebi u nogu.
Druga opcija koja je pred Vučićem jeste da što pre raspiše parlamentarne izbore, veže za njih izbore za grad Beograd i ne boli ga glava da čeka hoće li mu kasnije neko uzeti prestonicu, pa onda na ehu te pobede po inerciji zatražiti parlamentarne izbore.
Politika je, ne zaboravimo to, veština mogućeg.
A kad je moguće ako ne sad kad je nepostojeća opozicija vraćena u 1989. i kad su mu oponenti dali odličan razlog za vanredno izlaženje na izbore.
Treća opcija je da Vučić ne bude Tito, ali da postupa kao komunisti i da ignoriše proteste.
Ide leto, deci je do raspusta, studentima do letovanja, a svima ostalima previše vruće da izlaze iz kuće.
I tako dan za danom protesti će se izduvati, bez bušenja balona sa strane. A onda čik neka neko u bliskoj budućnosti ponovo izađe na ulicu — smejaće mu se prvo u kući, pa u komšiluku, pa svi redom.
Kome je strpljenje jača strana
U prvoj verziji demonstranti mogu da kažu da su nešto osvojili ako im ispune zahteve i da kasnije na tom talasu otkidaju još po malo, a Vučić da ništa nije izgubio. Čak je jeftino kupio mir, na duže vreme.
U drugoj verziji demonstranti mogu da probaju da nekako ožive opozicionog mrtvaca ili da pomognu nekoj novoj alternativi da se rodi, jer pretpostavljamo da su svesni da nema promene stranaka na vlasti bez stranaka iz opozicije ili neke nove opozicije.
Treća verzija je najgora po demonstrante. Ispostaviće se da su stvarno džabe krečili, a opozicija ispite neće polagati umesto njih, kao što se ni za medijske i ostale slobode nije borila umesto njih, već ih je kad je bila vlast gušila. Pritom, ispalo bi da su ovim protestima pomogli Vučiću protiv koga su i izašli na ulicu.
Naime, prosta logika kaže da kad sateraš čoveka u ćošak on ima dva izbora, da krene kroz zid ili na tebe. Ako ne želiš da krene na tebe, a on neće kroz zid, daj mu neki izlaz. Otvori mu prozor, odškrini vrata. On se tada neće osećati kao pobednik, a ni ti kao gubitnik.
Dakle, svakoj vlasti, a pogotovu onoj koja pet godina drži sve nivoe od skupština stanara, mesnih zajednica, opština, okruga, pa do parlamenta, vlade, predsednika države i vrhovnog saveta odbrane preko je potrebno da građanima dâ neki ventil. Inače će kad-tad početi da kulja. Poklopac sa šerpe spadne i kad voda ključa, ali i kad led počne da izbija.
Ovoga puta su građani sami pronašli izlaz i pametna vlast treba da ih pusti da se izduvaju, zarad napretka u kući. Svako drugo rešenje ide u korist demonstrantima, pa će oni ispasti pametniji. Omalovažavanje ih samo jača, a represija još više izvodi na ulicu jer revolucija raste kad oseti krv, a osetiće je ako vlast pokaže da se plaši.
Nema etičkog opravdanja za fotografisanje demonstranata i njihovo etiketiranje u javnosti, ali ima političkog opravdanja jer je u politici, kao i u ljubavi, sve dozvoljeno. To što je čovek iz vlasti poslao poruku unutrašnjosti Srbije želeći da je umiri, politički je legitimno ali uskostranački pogrešno. Time su pokazali slabost.
Zato bi Aleksandar Vučić, ako mu je do Aleksandra Vučića, trebalo da podrži proteste protiv Aleksandra Vučića. Demonstranti neka čekaju i posle pauze.
