U drugom krugu lokalnih izbora održanih 17. novembra 1996. pobedila je opoziciona „Koalicija Zajedno“, koju su činili Srpski pokret obnove, Demokratska stranka i Građanski savez Srbije, i osvojila vlast u najvećem broju velikih gradova u Srbiji.
To je bila prva pobeda opozicije od uvođenja višestranačja u Srbiji 1990. godine i dobrano je uzdrmala Slobodana Miloševića i režim Socijalističke partije Srbije, Jugoslovenske levice i Nove demokratije.
Dan posle proslave pobede opozicije u većim srpskim gradovima, građanski protesti počinju u Nišu a potom se šire Srbijom jer je vlast, osim što je odbila da prizna rezultate, nastojala da poništi i ponovi izbore na onim mestima gde je pretrpela poraz.
Veliki građanski protesti 1996/97 predvođeni „Koalicijom Zajedno“ trajali su 88 dana, dok su Studentski protesti koji su počeli nekoliko dana posle trajali čak 117 dana i važe za najduže studentske proteste u Evropi.
Podršku opoziciji, a posebno studentima, dali su gotovo svi nerežimski intelektualci u Srbiji tog doba u rasponu od Amfilohija Radovića i Dobrice Ćosića do Miladina Životića, osnivača Beogradskog kruga.
Od samog početka, protesti su bili „praćeni“ brutalnom silom policije i NN neuniformisanih lica koje su periodično, u većoj ili manjoj meri, prebijali mirne demonstrante.
Najkritičniji trenutak u sezoni 1996/97. bio je 24. decembra ′96. kad je Slobodan Milošević organizovao kontramiting svojih pristalica u centru Beograda, a policija je gotovo ceo dan odbijala da spreči fizičke obračune pristalica opozicije i Miloševića.
„Srbija na korak od građanskog rata“ — bio je najčešći naslov u nerežimskim novinama posle kontramitinga, koji je ostao zapamćen i po rečenici Slobodana Miloševića upućenoj njegovim pristalicama: „Volim i ja vas!“
Nezapamćena policijska brutalnost desila se u noći između 2. i 3. februara 1997. kad su vodenim topovima, pri temperaturi od minus deset stepeni Celzijusa, policajci razbili demonstrante kod Brankovog mosta, a prilikom policijske intervencije prebijena je bila Vesna Pešić.
„Zar je trebalo da ih polivaju toplom vodom“, upitao je tada portparol Jula Aleksandar Vulin.
Inače, protesti 1996/97. ostali su poznati i po nenasilnom otporu na brutalnost i izvrgavanju ruglu Miloševićevog režima kroz humor i satiru. Režima, koji je tad počeo da se urušava.
„Impotentnom vladaru diže se narod“, „I plavuše su ukapirale“ — neke su od parola koje su obeležile proteste koji će ostati zapamćeni i po protestnim šetnjama, pištaljkama i udaranju u šerpe tokom drugog dnevnika RTS-a, gađanju jajima zgrada režimskih medija kao i brojnim performansima ispred policijskih kordona.
Najveće žurke priređene su za Novu i Srpsku novu godinu na Trgu republike u Beogradu, kad se, prema nekim procenama, okupilo i po pola miliona ljudi.
Simbol protesta ostao je transparent sa natpisom „Beograd je svet“ koji se uvek nalazio na čelu kolone demonstranata. U to vreme, zahvaljujući duhu protesta, zapadni mediji su prvi put od izbijanja ratova počeli pozitivno da izveštavaju o Srbiji.
To je bio i jedan od razloga zašto su zapadni političari (Gonzalesova komisija) prinudili Miloševića da prizna rezultate izbora, iako su iz početka odbijali da posreduju u krizi, budući da je predsednik Srbije godinu dana ranije, potpisivanjem „Dejtonskog sporazuma“, postao „faktor mira i stabilnosti“.
Sredinom februara, Skupština Srbije usvojila je „leks specijalis“, zakon po kome su priznati rezultati lokalnih izbora. Zoran Đinđić postao je gradonačelnik Beograda 21. februara 1997. i ostao je na toj funkciji do 30. septembra, kad je smenjen na inicijativu dotadašnjih koalicionih partnera iz SPO-a.
Iako se raspala „Koalicija Zajedno“, a Slobodan Milošević je te 1997. godine dodatno učvrstio vlast, protesti iz 1996/97. smatraju se početkom kraja Miloševićevog režima, do koga je došlo 5. oktobra 2000. godine.