Godišnjica 9. marta, ako ništa drugo, dobar je povod za poređenje metoda opozicione borbe. U čemu je kvalitativna i kvantitativna razlika između onog nekadašnjeg i ovog današnjeg delovanja oponenata vlasti?
Osnovna razlika, prema stanovištu sociologa Zorana Stojiljkovića sa Fakulteta političkih nauka, jeste u drugačijem kontekstu u kome se deluje, spoljnom okruženju, vrednostima, svesti i kapacitetu za proteste građana.
Mnoge stvari su tada bile razvijenije, evocira Stojiljković, pre svega u energiji za promene i u veri u mogućnost promena. Današnji uzdržan stav prema učešću u protestima, smislu i efektima tih protesta, primećuje profesor, direktna je posledica razočaranosti stanjem koje je bilo devedesetih, odnosno efekata promena nakon dvehiljadite godine.
Sećaš li se bunta?
Nije mnogo onih, konstatuje za Sputnjik Bojana Lekić, u to vreme i u godinama posle poznata novinarka i urednica, a danas vlasnica agencije „Brendon“, koji se sećaju da je neposredni povod za devetomartovske demonstracije bilo kontinuirano iznošenje kleveta na račun predstavnika opozicije, koji su između ostalog optuživani da su, a nekima će i to biti ironija, sugeriše gospođa Lekić, produžena ruka ustaškog režima, pa je zahtev demonstranata bio smena urednika koji su dozvoljavali takvu uređivačku politiku.
„Ironija je da danas, 26 godina kasnije, ponovo govorimo i o produženim rukama ustaškog režima, ali i da su i taj povod i taj zahtev danas nekako naivni jer su i učesnici političkog života i građani uopšte nekako naviknuti, baš kao ona skuvana žaba, na najgora medijska blaćenja koja prolaze nekažnjeno“, naglašava Bojana Lekić.
U to vreme je, poredi Zoran Stojiljković, postojala elementarna odbrana, pravo na dostojanstvo, na sopstveni glas izazvan, pre svega, izbornim prevarama i ograničenjima, a postojala je jasna politička podela na snage poretka i snage demokratskih promena.
Čemu? Imaš li volje?
„Znate, kao što niko ne peva tako dobro o slobodi kao oni koji je traže, a sloboda možda posle i ne izgleda tako naročito uspešno i zavodljivo, tako je i demokratska opozicija prodemokratskom, proevropskom delu građana bila daleko šarmantnija i obećavajućija nego što se to pokazalo kad su poslali vlast nakon dvehiljadite godine“, rezonuje Stojiljković.
Tada je osnovna, elementarna edukacija, obrazovanje, podizanje kapaciteta okupljanja i protestnih šetnji bila nešto što je bila jedina realna i efektivna strategija i neka vrsta obrazovanja za demokratiju, konstatuje Stojiljković, dodajući da je tada trebalo ubediti ljude da je promena moguća.
Tako je, ističe profesor Stojiljković, i danas, ali primećuje razliku u tome što je danas reč o relativno demokratskom poretku koji je međunarodno priznat. Sve vlade nakon 5. oktobra imale su podršku evropskih institucija, više ili manje direktnu, a ljudi manje veruju akterima koji su u gubitničkom statusu sada u istoj meri u kojoj je opozicija imala gubitnički status sve do do 1996.
Imaš li alternativu?
Manojlo Vukotić, urednik dnevnika „Borba“ koji je 9. marta 1991. imao vanredno izdanje, a kasnije urednik dosta kritičkih dnevnih novina, žali što se 9. mart ne obeležava kao veliki datum demonstracija protiv vlasti. Da se tadašnji i današnji lider SPO Vuk Drašković iz sentimentalnih razloga nije povukao, Miloševićev režim bi, prema Vukotićevom mišljenju, pao, i stvari bi krenule drugim tokom.
„Danas opozicija niti je ujedinjena, niti ima hrabrosti, niti ima lidera, niti ima program, da bi mogla da učestvuje, evo recimo čak i na predsedničkim izborima sa ozbiljnim kandidatom i sa ozbiljnim programom“, oštar je Vukotić.
Ovaj dugogodišnji urednik, a danas vlasnik izdavačke kuće „Vukotić medija“, uočava veliku razliku nekadašnje i današnje opozicije. Danas su to, kako konstatuje za Sputnjik, mali lideri, male partije, velike i nerealne ambicije, bez strategije, bez programa, bez ideje šta bi trebalo sutra uraditi.
„Niti se vlast na taj način može pomeriti, niti se vlast može srušiti kad bi oni hteli da je ruše, niti narod i glasači mogu za takve partije, za takva opredeljenja, za tako jeftine parole da idu i da jurišaju na vlast i da menjaju vlast“, tvrdi Manojlo Vukotić.
Ko, kad i zašto te je skuvao?
„Jako je loše to što je sličnost tog i ovog vremena značajna kontrola medija, ali i medijska autocenzura i uopšte prisustvo medijskih nesloboda“, smatra Bojana Lekić.
Današnja opozicija, sugeriše ona, zbog stepena prisutnosti u medijima osuđena je na terenski rad, neke tribine i veoma sporadične skupove.
„Neposrednih povoda za neke veće demonstracije realno u ovom trenutku nema. Jer, Bogu hvala, niko nije životno ugrožen, a i t smo imali prilike u Srbiji da vidimo. Ali, kao što rekoh, povod za 9. mart danas deluje gotovo naivno, a na ulicama je okupio stotine hiljada ljudi“, podvlači Lekićeva.
Između ostalog, naglašava ova novinarka, najveću promenu predstavljaju novi mediji, pre svega internet, ali i značajno prisustvo komunikacije svih građana kroz društvene mreže.
„Imam, međutim, utisak da koliko je to dobro s jedne strane, jer informaciju ne može da zaustavi, sa druge strane to predstavlja izduvni ventil i odsustvo potrebe da se nezadovoljstvo ozbiljnije iskaže“, zaključuje Bojana Lekić.
Naposletku?
Deveti mart 1991. je, ističe Zoran Stojiljković, imao veliku simboliku jer je bio prvi veliki javni građanski protest koji je pokazao da je Srbija živa, da ima demokratski dnevni senzibilitet i budućnost izbora koje je tako dramatično i tako sigurno dobio SPS i kad se njima činilo da imaju laku brzinu vladanja i sigurnosti.
Međutim, napominje Stojiljković, nikakvu trajnu posledicu iza sebe naročito nije proizveo. Jedino je pokazao snagu samoorganizovanja.
