„Ceo svet se danas pita: šta će biti sa Kosovom? Pitanje ne glasi: šta će biti sa Kosovom, nego šta će biti sa nama? Ako može biti reke bez izvora, biljke bez korena ili kuće bez temelja, onda može biti i Srbije i Srba bez Kosova. Tamo nam je rođeno i stvoreno sve što nas čini narodom i državom… Kad Srbije nije bilo, Srbi su, nekoliko vekova, grejani sećanjem na Kosovo i opstali kao nacija samo zahvaljujući Kosovu koje su nosili u svojim srcima… Kosovo je danas najveći i sveopšti srpski čemer. Gorčina koju gutamo mora postati lek. Da bismo se utvrdili na Kosovu, Kosovo mora da se utvrdi u nama…“
Većina vas prepoznaje da je su ovo rečenice Vuka Draškovića, nekadašnjeg kralja trgova i ulica i u vreme kad je ovo napisao neprikosnovenog lidera opozicije. Te, ne tako daleke, 1998. godine u „Srpskoj reči“, novinama Srpskog pokreta obnove, izašle su ove misli koje odzvanjaju.
„Međunarodni sud pravde u Hagu presudio je da proglašenje nezavisnosti Kosova nije protivno ni međunarodnom pravu ni Rezoluciji 1244 SB UN, ali se dve stalne članice SB, Rusija i Kina, posebno Rusija, protive ukidanju Rezolucije 1244. Zbog njihovih strateških interesa, za njih je, na Kosovu, i sada, 10. juni 1999. godine.“
I ovaj citat je takođe napisao Vuk Drašković, danas, 17 godina posle u dnevniku Danas. I ove reči odzvanjaju, ali u suprotnom, gotovo destruktivnom pravcu. A tek odzvanja kad Drašković nastavi:
„Velika je i silna država Kina, koja nam, uz Rusiju, u SB UN, ’čuva‘ Kosovo u Srbiji. Za ozbiljno promišljanje je i da li je, baš, prijateljski kada vas neko podstiče da branite ono što nemate, uz rizik golemi da postrada i ono što imate?“.
Koji Vuk je Vuk
Da, posle ovog poređenja koje smo naveli, svi se pitaju koji je pravi Vuk? Onaj koji govori da je Kosovo „naš Jerusalim, naša Gora Sionska, naš Zid plača i naša stalna Golgota, na kojoj bivamo razapinjani i na kojoj vaskrsavamo“ ili ovaj današnji koji kazuje da „građanima Srbije mora biti predočeno i šta će sve biti ugroženo, i to najdramatičnije, ako odluče da podižemo kosovski zid prema EU i Zapadu“.
Lično bi Drašković rekao da je on isti, da isto misli i juče i danas, da je narodu uvek govorio istinu, pa to čini i sada. Možda za neke druge stvari i može retorički da se izmigolji, ali upozorenje da utvrdimo Kosovo u nama — nikako nije isto kao i teranje Kosova od nas.
Ako pak kaže da samo konstatuje činjenicu da je Miloševićev aparat i ne–znamo–još–ko oterao Kosovo, takva opaska opet ne stoji, jer nas je isti taj Drašković učio da Kosovo ne može biti oterano. Bar ne iz nas.
Velika mana Draškovićevog najnovijeg teksta je u nedostatku odgovora: a šta Srbija dobija ako ne podigne kosovski zid? Ako već priča o suštini, Vuk bi trebalo da zna da su suština integracija standard, zakoni, norme, odnosno da je Evropa sredstvo, a ne cilj. I sam sebi svrha.
Suštinski se nameću i naredna pitanja, upućena književniku lično.
Da li se teranjem građana Srbije da se odreknu Kosova, Vuk Drašković odriče i svojih knjiga? Ili će pre biti da njegove knjige trčeći beže od njega?
Sikter Efendija iz „Noža“ se, pretpostavljamo, osamio i nariče, Ilija Jugović gleda i ne veruje šta govori njegov tvorac, a najgore je čini se profesoru istorije Ljubu Božoviću u Srpskoj ulici u Đakovici, koji je iznad vrata svoje kuće imao natpis: „KONZULAT CARSKE RUSIJE, konzul Ivan Stjepanovič Jastrebov“.
Roman „Ruski konzul“, sa Božovićem i Jastrebovim kao glavnim likovima, tragedija je o stradanju čitavog naroda, kako od Albanaca tako i od komunista na Kosovu. Zato često ovaj roman zovu i „Roman o Kosovu“. Napisao ga onaj Vuk Drašković.
Šarl de Gol ovde ne stanuje
A danas romani pišu Vuka Draškovića. Danas Vuk Drašković, jednako kao što profesor Božović umišlja da je u njega ušla duša nekadašnjeg konzula carske Rusije u Prizrenu Ivana Stjepanoviča Jastrebova, tera dušu Šarla de Gola da uđe u njega. Avaj, problem je što niti je Alžir jednak Kosovu niti u Draškoviću ima ičeg generalskog i degolovskog.
Međutim, čovek voli da je u centru pažnje. Tako je, sećate se, onomad hteo da bude Miloš Obrenović, pa je ljubio ruku Medlin Olbrajt. Potom je pod ruku na konvenciji koalicije „Preokret“ pre nekoliko godina vodio Latinku Perović. Negde u međuvremenu između Olbrajtove i Perovićeve je opet probao da se razlikuje od celog sveta, pa je uporedio Srbiju posle NATO agresije sa Austrijom iz Prvog i Nemačkom iz Drugog svetskog rata. I najzad ovo današnje, kad mu tekst liči na motivaciono pismo prilikom učlanjenja u organizaciju „Žene u crnom“.
„Patrijarh srpski govori: ’Srbija bez Kosova je trup bez glave‘. To znači da je Srbija mrtva, da je nema, već 15 godina. Srbija je u mukama, i to velikim, ali je Srbija, i bez izgubljenog Kosova, živa, hoće i mora da živi“, konstatova današnji Vuk.
Onaj stari Vuk Drašković bi, čvrsto verujemo u to, zapitao: Gde se izgubio obraz? Gde je nestao stid? Zavapio bi: gde je međa Vuče?
