Približavali smo se tome sitnim koracima — i toliko puta prvo nešto odbili kao loše, da bismo prihvatili nešto još gore.
Da ne idemo predaleko u prošlost i vreme odbacivanja Rambujea, plana Z4, ako se usredsredimo samo na Kosovo, setimo se koliko smo se bunili zbog rezolucije 12 44, da bismo se potom kleli u nju.
Istina, tu istu rezoluciju smo, kako tvrde stručnjaci za međunarodno pravo, sami dezavuisali potpisima na briselske sporazume, pa se zato ne možemo ljutiti na drugog šefa Unmika Bernara Kušnera (od jula 1999. do januara 2001.) koji je uveo praksu da se, mimo rezolucije 12 44, uredbama uređuje život na Kosovu onako kako odgovara kosovskim Albancima, jačajući tako prerogative kosovske državnosti.
Ko je 2007. godine — kada je finski diplomata Marti Ahtisari izašao sa svojim planom za Kosovo, koji je u Srbiji dočekan na nož, odbačen rezolucijom usvojenom u Skupštini Srbije, a u Savetu bezbednosti UN dočekan ruskim vetom — mogao pretpostaviti da će ono što je tim dokumentom ponuđeno Srbima na KiM sada biti deo Briselskih sporazuma i zvati se — Zajednica srpskih opština? Koja je, podsetimo, iako dogovorena u Briselu, još na čekanju.
I kada je bivši predsednik Srbije Boris Tadić početkom 2008. izbacio slogan „I Kosovo, i EU“, verovatno ni sam nije verovao da je to moguće, ali je rekao ono što su birači želeli da čuju. Iste godine, 17. februara, iskoristivši Ahtisarijev plan, Kosovo jednostrano proglašava nezavisnost.
Tadić potom formuliše plan za Kosovo u četiri tačke, koji je podrazumevao rešenje za manastire SPC, garancije za Srbe u enklavama, pitanje državne imovine i imovine građana Srbije na KiM, posebno rešenje za sever. Sve je ostalo mrtvo slovo na papiru — imovina SPC na Kosovu se uzurpira, pitanje državne imovine Srbije u južnoj pokrajini u Briselu bi da reše tako što će je predati Prištini, a o garancijama za Srbe u enklavama mogli bi da kažu štošta, recimo onih 25 Srba što je ostalo u opštini Prizren ili onih 17 u Prištini od 40.000 koliko ih je živelo pre 1999. O imovini Srba na KiM niko više ni ne pita one u čijim kućama odavno žive Albanci i čije njive oru, a o tome da li će ostati njihove — odlučivaće Priština u novoj agenciji, čije je stvaranje u toku. I u kojoj se, dâ se pretpostaviti, Srbi neće ništa pitati.
Srbija se u početku oštro protivila i ideji o uspostavljanju misije Euleksa. Bivši ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić je pred Savetom bezbednosti UN marta 2008. zatražio trenutni prekid prebacivanja nadležnosti sa Unmika na bilo koje drugo telo, pa i na Misiju EU — Euleks. Misija je jednoglasno izglasana u Savetu bezbednosti UN 26. novembra 2008. nakon potvrde njene statusne neutralnosti. Kako ta neutralnost izgleda, pokazao je Piter Fejt koji je imenovan za specijalnog izaslanika za Kosovo. On je u februaru 2010. godine sa tadašnjim kosovskim premijerom Hašimom Tačijem predložio plan o integraciji severa u prištinske institucije. Noviji primer „neutralnosti“ EU nedavno je opisao premijer Aleksandar Vučić kada je rekao da naša delegacija u Briselu sve vreme pregovara sa Evropskom komisijom, a ne sa Prištinom.
Treba li podsećati kako su pregovori Beograda i Prištine prebačeni pod nadležost EU. Rezolucija koja je otvorila put za to usvojena je u septembru 2010. u Generalnoj skupštini UN posle višenedeljnih natezanja. Ali kuriozitet je bila činjenica da je dokument koji je Srbija prethodno usaglasila sa Rusijom, a koji je prema nezvaničnim informacijama već imao obezbeđenu većinu, izmenjen u poslednji čas, mimo znanja Moskve, a u dogovoru sa članicama EU. Sednica je kasnila dva i po sata, kako se priča, zato što je predsednik Tadić ubeđivao Jeremića u svrsishodnog takvog dogovora.
A spisak onoga što ranije ni u snu nismo hteli, a na šta smo onda pristali u briselskom dijalogu, po sistemu „kuvanja žabe“, predugačak je: od zvezdice s pozivanjem na rezoluciju 12 44, koja je vremenom preformulisana u obavezu Srbije da ne ometa članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama (posledice su članstvo Kosova u MOK-u i zahtevi za članstvo u Unesku, Interpolu…) preko pristajanja na integraciju Srba u kosovsko pravosuđe i policiju, pa do dogovora o ZSO, telekomunikacijama, energetici i mostu na Ibru, postignutih 25. avgusta ove godine.
Priča o tome šta sve Srbija nije htela a posle je prihvatila uz osmeh, bila bi nepotpuna bez nemačke kancelarke Angele Merkel, čiji su lik i delo tako omiljeni u srpskom političkom establišmentu. Kada je avgusta 2011. došla u pohode Beogradu, Borisu Tadiću donela je na poklon tri uslova: da bi dobila status kandidata za člana EU, Srbija je trebalo da ostvari konkretne rezultate nakon obnove dijaloga sa Prištinom, omogući Euleksu rad na čitavoj teritoriji KiM i da ukine paralelne srpske strukture na severu.
Deža vi nemačkih uslovljavanja nam se upravo događa: u platformi za poglavlje 35, na kom Brisel insistira da prvo bude otvoreno a poslednje zatvoreno u pregovorima sa Srbijom, stoje između ostalog zahtevi Nemačke (podržani od Britanije i Hrvatske) za ukidanje svih privremenih organa kosovskih Srba, prestanak finansiranja tih institucija iz Beograda, predaja jezera Gazivode, pa čak i podnošenje kvartalnih izveštaja naših ministarstava kosovskim vlastima, kako reče šef Kancelarije za KiM, „kao da smo mi kolonija Prištine, a ne oni naša pokrajina“. Ako ne pristanemo, verovatno će naše evrointegracije biti stavljene na led. A onda — džabe smo krečili sve ove godine, trudeći se da se stešemo po merama briselskog šinjela.
