Nije Donald Tramp pobedio na izborima zahvaljujući Tviteru, već prvenstveno zahvaljujući sebi.
Naime, kako za Sputnjik pojašnjava Zoran Stanojević, urednik na Javnom servisu i dugogodišnji poznavalac razvoja interneta i trendova na njemu — društveni mediji poput Tvitera i Fejsbuka najviše imaju uticaja kad su isprepleteni sa tradicionalnim medijima, štampom i televizijom.
Tramp je u Americi, sugeriše Stanojević, mogao da vodi kampanju na društvenim medijima zato što su se konvencionalni mediji „pecali“ na sve što on napiše.
Samo neka zvoni, odzvanjaće
„Novi američki predsednik je bio prava ’zlatna koka‘ za medije. Gde god se pojavio, tu je gledanost bila ogromna. Tako da je mogao da koristi eho svojih tvitova. Inače, da je neki drugi političar, koji nije atraktivan, pokušao da pravi isključivo kampanju na društvenim medijima, teško da bi prešao nivo podrške od nekoliko procenata. Toliki je realan uticaj Tvitera samog po sebi“, konstatuje Stanojević.
Slično pravilo važi i za Srbiju, ističe on, jer bi teško onaj ko bi pravio kampanju isključivo na društvenim medijima mogao da prebaci više od 10 odsto podrške birača.
Koliki je stvarno uticaj društvenih mreža, koje mnogi nazivaju društvenim medijima, dakle sredstvima informisanja, u političkim kampanjama, bilo u svetu, bilo na primeru Srbije?
Da li je ono što nazivamo virtuelni svet stvarno postalo verna kopija realnog sveta ili čak isto kao on? Ili pak po sredi imamo neko drugo objašnjenje za toliku priču o onome šta političari rade na Tviteru i Fejsbuku?
Oprezno sa „ptičicom“
O važnosti ovih mreža/medija počelo je više da se govori od prve izborne kampanje Braka Obame 2008. U godinama posle toga sve češće je pominjana politička kampanja na internetu, a trenutno je doživela neku vrstu zenita konstantnim citiranjem tvitova Donalda Trampa.
„Ne treba precenjivati mogućnosti koje društveni mediji imaju, ali ih ne treba ni potcenjivati zato što je tu moguće bez ikakvog zaustavljanja objaviti razne informacije bez kontrole, bez urednika koji bi iz bilo kog razloga nešto odbio da pusti, s pravom ili bez prava“, podvlači Stanojević.
Zbog toga što je moguće objavljivati svašta, precizira Stanojević, korisnici ovih medija primaju i prave i lažne vesti jer imaju problem da razluče šta je istina. Međutim, kad se odlučuju, uzimaju u obzir sve što se oko njih dešava.
Sam domet društvenih medija ne možemo da izmerimo upravo zbog toga što oni odjekuju. I onda ne znamo da li je neka stvar došla sa Tvitera ili Fejsbuka ili je stigla sa drugih medija na Fejsbuk i Tviter.
Od 2008. i kampanje Baraka Obame, pa do 2011. su svetu je, prema tumačenju internet-konsultanta i blogera Dragana Varagića, vladao trend pozitivnog uticaja, odnosno, neki političar je korišćenjem društvenih mreža mogao da stekne pozitivan uticaj. Međutim, ističe on, od 2011. u svetu, a u Srbiji od 2013, počinje suprotan trend — društvene mreže se primarno koriste za dezinformacije.
„Sve je počelo posle ’Arapskog proleća‘, kad su tamošnje opozicione snage koje su netom ranije izgubile vlast počele da šire dezinformacije. Zbog toga što obični ljudi nisu shvatali o čemu se radi, uspeli su da puno toga lošeg da urade. Kasnije se taj trend dezinformisanja prenosio i na ostale zemlje. Pa i na Srbiju“, jasan je Varagić.
Sad je to, dodaje, sa lažnim vestima u Americi, pokrenulo čitav trend u novinarstvu — kako da se izbegne i kako da Fejsbuk ili Gugl obeležavaju vesti koje nisu tačne.
Praktično, živimo u vremenu dezavuisanja javnosti, povlači Varagić, ističući da je potpuno druga priča činjenica da postoje uticajni pojedinci, kao što je Tramp, koji svojim statusima i tvitovima omogućavaju da se novinari i mediji zabavljaju.
Opredeljenje tek posle televizije
Broj aktivnih korisnika Tvitera u Srbiji se kreće između 150 i 200 hiljada i taj broj je, gledajući odnos sa brojem stanovnika, pokazatelj da se Tviter dvostruko više koristi u Srbiji nego u Engleskoj, na primer.
Međutim, ovaj broj korisnika Tvitera u poređenju sa konzumentima radija ili televizije je veoma mali. Takođe, ako se posmatraju reakcije određenog procenta aktivnih korisnika Tvitera na neku političku vest, onda je to zrnce peska u pustinji.
Na društvenim medijima, pogotovu na Tviteru, nalazi se možda pet odsto aktivnih građana, konstatuje Zoran Stanojević, te zbog toga kaže da oni prave smog, pošto se stiče utisak da svi zbog broja njihovih poruka i retvitova govore na isti način. Što nije tačno.
„Prosečan tviteraš, ako zaprati nekoliko popularnih tviteraša, imaće utisak da javno mnjenje razmišlja bitno drugačije od onoga što je realna situacija. Zato smatram da ljudi i dalje prvenstveno svoje mišljenje stvaraju gledajući televiziju. Čak ne i čitajući novine“, posebno ističe Stanojević.
Dakle, nema pobede bez televizije. A to što se 2010, 2011, 2012. i u Srbiji i u regionu smatralo da je internet čarobni štapić koji će zameniti većinu drugih načina komunikacije je greška.
Primera radi, taj isti Barak Obama od koga je sve i počelo, u kampanji 2012. je od ukupnog budžeta za medije za društvene mreže izdvojio 60 miliona dolara, što je samo šest odsto ukupne sume. I dokaz male uloge društvenih medija.
