Zamislite da kupujete novine, a izbor samo dva izdanja: „Politika“ i „NIN“. Ili samo „Blic puls“ i „Lepota i zdravlje“. U prvi mah vam se, možda, učini da vam je učinjena usluga jer ne morate da se mučite birajući između više primeraka različitih novina, već kupite i „Politiku“ i „NIN“ i natenane kod kuće čitate. Ali, taj izbor nije potpun.
Slična situacija je i sa personalizovanim sadržajem na društvenim mrežama, odnosno izborom ljudi i tema koji vam se pojavljuju kao „novosti“. Bilo da je u pitanju filtriranje „njuzfida“ na Fejsbuku (gde imate samo one teme koje vas veoma interesuju i samo ljude koji sa drugima razmenjuju iste takve teme) ili kad na Tviteru birate za „praćenje“ samo istomišljenike. Čak, u vreme kad sve više ljudi ne čita štampana izdanja medija i kad su mreže postale neka vrsta ogledala realnog života, personalizovani sadržaj na društvenim mrežama može da bude opasniji po vas. Mogućnost da budete izmanipulisani je daleko veća.
Odzvanjanje jednog te istog
Nedavno su zaposleni u Fejsbuku sproveli istraživanje kojim je obuhvaćeno 10 miliona korisnika Fejsbuka i preko 7 miliona podeljenih internet adresa (članaka, video-materijala i slično). U studiji su svi korisnici podeljeni prema političkim uverenjima — od krajnje liberalnih, preko neutralnih, do krajnje konzervativnih. Zaključak studije je da savremeni metodi personalizacije sadržaja (kakvi se na primer koriste u filtriranju „njuzfida“ na Fejsbuku) onemogućavaju korisnike da objektivno sagledaju situaciju zato što su praktično izolovani od alternativnih mišljenja.
Ovaj efekat se još opisuje i kao neka vrsta izolacije u kojoj se čuje samo eho (odzvanjanje) jednog te istog. Dakle, sledeći put kad budete ispred trafike, kupite i onaj „Blic puls“ i „Lepotu i Zdravlje“, pored „Politike“ i „NIN-a“. Sve to, uz „Zabavnik“, daće vam petostruku „sliku sveta“. Malo li je.
Novi algoritmi — manja sloboda
Skot Rikard, svetski mirovni aktivista i bivši pripadnik američke obaveštajne službe, u intervju za Radio Sputnjik internešenel naveo je ustanak u Egiptu 2011. kao primer vremena kad na društvenim mrežama nije bilo cenzure i kontrole. Zanimljivo je, podseća Rikard, da je u tom periodu američka administracija poslala „Sandija labs“, firmu koja se, između ostalog, bavi istraživanjem tehnoloških aspekata društvenih događanja. „Sandija labs“ je angažovana zato što je u jednom trenutku preko 50 aktivista nevladinih organizacija, od kojih i jedan sin kongresmena, bilo u egipatskim zatvorima zbog korišćenja društvenih mreža u svrhu podrške ustanku. Cilj je bio, dodaje Rikard, da se izvrši analiza podataka sa društvenih mreža u cilju boljeg shvatanja načina na koji se informacije kreiraju i dele među korisnicima.
Rezultati kompleksnih statističkih analiza podeljeni su sa obaveštajnim subjektima u SAD, ali i sa Fejsbukom i ostalim društvenim mrežama. Kao posledicu su, tvrdi Rikard, Fejsbuk i ostale socijalne mreže napravile algoritme kojima se otežava slobodna komunikacija na društvenim mrežama.
„U suštini, studija u kojoj je ispitivano 10 miliona korisnika pokazuje da je sada mnogo lakše manipulisati korisnicima društvenih mreža, na primer u svrhu promocije za izbore ili za određene političke opcije da postignu ciljeve nedemokratskim putem uz pomoć kontrole i manipulacije društvenim medijima“, precizira Rikard.
On podvlači i da većina studija, nažalost, od strane pojedinaca ili samog Fejsbuka ne pokazuje dovoljno koliko je cenzure i kontrole nametnuto običnim korisnicima koji pokušavaju da koriste društvene mreže kao sredstvo za deljenje informacija, i koliko je to teže danas nego što je bilo pre dve ili tri godine.
„Ovde prevashodno mislim na iznošenje alternativnog pogleda na stvari“, ističe Rikard.
Iluzija lične kontrole sadržaja
Marko Đorđević, profesor komunikologije sa Univeziteta u Kragujevcu kaže za Sputnjik da pomenuto istraživanje pokazuje, zapravo, da Fejsbuk pokušava da uspostavi potpunu kontrolu nad korisnicima, prati njihovo ponašanje, da bi se sve to moglo nekako upotrebiti i da bi informacije o ponašanju bile prosleđene kompanijama koje na neki način već koriste društvene mreže da bi pratile i zatrpavale korisnike svojim oglasima.
„Reč je o iluziji. Vi sa jedne strane imate otvorene mogućnosti da personalizujete sadržaj, dakle navodno kontrolišete ono što pojavljuje u novostima, a sa druge strane nemate potpunu kontrolu“, naglašava profesor Đorđević i dodaje: „Ono što mi znamo o Fejsbuku, svakako je mnogo manje u odnosu na ono što oni znaju o nama“.
Mane i prednosti personalizovanog sadržaja
„Ono što je loše kod personalizovanog sadržaja je to što mi kreiramo sliku sveta, onakvu kakav bismo voleli da on bude. To je jednolična ishrana, da to tako kažem — jedemo samo ono što smatramo da nam je potrebno ili da nam prija ili da nam je neko rekao da je to zdravo, umesto da jedemo raznovrsnu hranu koja uključuje možda nešto što nam se ne sviđa ali nam u zbiru daje da budemo zdravi“, smatra Zoran Stanojević, urednik na Javnom servisu i dugogodišnji poznavalac razvoja interneta i trendova na njemu.
On napominje da je važno da čovek saznaje šta se dešava i u rijalitiju „Parovi“ i na Kolarčevom univerzitetu; ili da istovremeno sazna i o nobelovcu koji se negativno izrazio o ženama i o tome šta je najnovije uradila Kim Kardašijan. I jedno i drugo saznanje, tvrdi Stanojević, čoveku znači u životu, koliko god potcenjivao takve stvari, jer mu i jedna i druga informacija pomažu da bolje razume vreme, prostor i ljude kojima je okružen.
„Što se tiče dobrih strana personalizovanog sadržaja, to je mogućnost da čovek malo preciznije izabere koje informacije želi pomnije da prati. Dakle, ako želi da se usavrši u nečemu ili ima posebna interesovanja, onda on sebi izabere one vesti o kojima želi više da zna, a da, recimo, neke druge prati manje“, precizira Stanojević za Sputnjik.
Stanojević podseća na knjigu Eli Parisera „Internet balon“, u kojoj autor iznosi tezu da ljudi na društvenim mrežama, kada se okruže sličnim ljudima, gube potpuno osećaj za realnost i imaju utisak da ceo svet misli na jedan isti način.
Ne misli ceo svet na isti način
Stanojević podseća na knjigu Eli Parisera „Internet balon", u kojoj autor iznosi tezu da ljudi na društvenim mrežama, kada se okruže sličnim ljudima, gube potpuno osećaj za realnost i imaju utisak da ceo svet misli na jedan isti način.
„On je naveo Andersa Brejvika kao primer toga. To je sad ekstremni slučaj, ali postoje slični slučajevi da ljudi — kada se tako na svom tviter nalogu okruže istomišljenicima i izbacuju i blokiraju svakoga ko dođe sa drugačijim mišljenjem — posle nekog vremena izgube svaku ideju o realnosti. To je dosta opasno. Znači, ako ja mislim da svi u mom okruženju navijaju za jednu političku opciju i da je broj onih koji misle drugačije minimalan, onda se svaki put dramatično iznenadim kada vidim izborne rezultate“, pojašnjava Stanojević.
Društvene mreže kao oružje
Čini se da imamo situaciju da se društvene mreže koriste kao neka vrsta oružja, ne samo u Egiptu, nego i u Ukrajini i svim obojenim revolucijama, primećuje novinar „Radio Sputnjik internešenela“ i kaže da suštinski možemo govoriti o nekoj vrsti društvenog inženjeringa.
„Ako kontrolišete medije, onda kontrolišete i umove. Mediji se koriste u svrhu kontrole i manipulacije od samih početaka štampanih medija polovinom 19. veka, pa preko radija i televizije do interneta. Pre samo dve godine mogli smo koristiti društvene mreže da dostignemo širok auditorijum, a imamo nove algoritme koji nam omogućavaju da se ’fokusiramo na važne informacije‘, a u stvari ozbiljno ograničavaju“, zaključuje Skot Rikard, sagovornik „Radio Sputnjik internešenela“.
„Prvo rešenje je sumnjičavost, jer to dokle mi dobacujemo nije ceo svet. Na kraju krajeva, i Gugl uspeva da premreži tek 20 odsto ukupnog interneta. Druga stvar je: pustite i one koji vam se ne sviđaju da budu deo vašeg života, kao što su i u realnom svetu i na radnom mestu. Onda ćete moći samo da nivelišete i da shvatite šta je bitno a šta nije, šta je istinito a šta nije, umesto da vam to umesto vas radi vaša ’lajna‘, kako se to popularno kaže“, zaključuje Zoran Stanojević.
