„Nije normalno da kadetska reprezentacija osvoji medalju i diže tri prsta“, ustvrdio je crnogorski ministar sporta Nikola Janović.
Ovaj bivši vrhunski vaterpolista svojevremeno je igrao i za reprezentaciju Srbije i Crne Gore i sa njom bio prvak Evrope 2001. u Budimpešti i sveta 2005. u Montrealu.
Danas je očito, na novom zadatku dobijenom od „kapitena“ Duška Markovića, a sve pod palicom „trenera“ Mila Đukanovića, čiji „stručni štab“ već decenijama kao esencijalni deo strategije ima parolu: sve suprotno Srbiji.
Laboratorijsko crnogorstvo
Vatra te Milove nove Crne Gore nije topla.
Ovaj svojevrsni natprirodni kuriozitet posledica je činjenice da odnarođeni režim gradi identitet i integritet na antisrpstvu, pa je zato sve nekako projektovano, veštački, laboratorijski.
Mora konstantno da se tarka inače se ugasi i ostade samo ona prava i jedina Crna Gora.
Kako bi zacrtani cilj bio ostvaren ide se čak dotle da kadeti srećni zbog medalje treba da promene obrazac ponašanja prilikom slavlja. Osvojiš medalju, pucaš od samopouzdanja i umesto da se raduješ moraš da misliš šta bi se Milu svidelo u načinu proslave pobede.
Međutim, usađeni refleksi se ne menjaju. Zato onaj plamen koji pomenusmo gori, ali ne greje. Taj usađeni refleks su podignuta tri prsta (palac, kažiprst i veliki prst).
Rastavljena tri prsta, najčešće desne ruke, prvi je promovisao Vuk Drašković na mitinzima opozicije devedesetih. Da li je to nekadašnji kralj trgova i ulica učinio zbog neka tri tadašnja zahteva njegovog SPO-a, zbog toga što se setio da je na nekoj slici video Miloša Obrenovića da pokazuje sličan znak ili mu je pak samo palo na pamet, najmanje je važno.
Svi, svi, baš svi
Činjenica je da je ovaj znak, pored pretpolitičkih Vukovih knjiga, ono što će nadživeti Draškovića. Visoko podignuta ruka i tri prsta postali su opšti srpski pozdrav.
Taj pozdrav je toliko postao popularan da ga podiže čuveni Maradona kad želi da pokaže privrženost Srbima. Isto učini holivudski glumac Majkl Medsen kao znak zahvalnosti na gostoprimstvu u Srbiji ili Robert Prosinečki otpozdravljajući Zvezdinim navijačima.
Zbog Vlada Divca je onoliko NBA superstarova ovaj znak promovisalo u Americi. Kad Bastijan Švajnštajger poručuje da mu je dobro u braku sa Anom Ivanović, pokaže ovim znakom da je srpski zet.
Sećamo se i fotografije Melanije Tramp sa podignuta tri prsta…
Jedino je Nikoli Janoviću i čaušima crnogorskog glavaša ovaj znak očito velikosrpski pozdrav, pa mu valjda zbog toga „nije normalno“ da ga podižu reprezentativci Crne Gore.
„Živjela nam Crna Gora, i vi uniformisani, gore dva prsta“, gotovo promuklo je devedesetih na nekom od mitinga zapovedao Slavko Perović, tadašnji lider Liberalnog saveza Crne Gore. Dva prsta koja je promovisao nisu bili kažiprst i veliki prst kao znak pobede, već palac i kažiprst koji podignuti formiraju latinično slovo „L“ —crnogorski liberali.
Sakaćenjem se ne postaje Crnogorac
Perović je tada — u vremenu ljubavi Crne Gore i Srbije, odnosno Moma i Mila s jedne i Slobe ili Sloba s druge strane — bio jeretik koji se zalagao za samostalnu Crnu Goru. Od vladajućih vrhuški i dobrog dela naroda bio je tretiran, ako ne isto kao albanska iredenta sa Kosova i Metohije, a ono kao šiljak koji je želeo da oćoravi „dva oka u glavi“.
Slavko Perović je poodavno politički mrtav, ali perovićizam kao svojevrsna ideologija je nikad življi u Crnoj Gori. Đukanović je od Perovića preuzeo (čitajte ovo kao eufemizam) tu ideju koja ga održava u političkom životu, ali je način njenog sprovođenja nakaradan, pa se nikako ne prima.
Nastave li sa nasilnim „uterivanjem novocrnogorstva“, prekorom sportista zbog gestova prilikom slavlja, falsifikovanjem Njegoša i sveukupnim eksperimentima koji liče na „vraćanje paste u tubu“ podgorički režim i njegovi glasnogovornici će samo stvoriti kontraefekat.
Srbija i Crna Gora su sad po dva oka u dve glave. Zabranjivanje upotrebe tri prsta neće crnogorsku glavu učiniti pametnijom, lepšom i zdravijom, već će samo osakatiti crnogorsko telo.
Duhu ne mogu ništa. On je u Srbiji.
