Pojava Radomira Mihajlovića Točka odavno se smatra graničnim trenutkom jugoslovenskog roka. Prvi put smo, saglasni su svi, dobili svetski uporedivog gitaristu, onoga koji stoji uz bok najvećima, i u poređenju s njima ne odstupa ni za milimetar.
„Ono što je Džimi Hendriks bio za planetarno sviranje gitare — to je za nekadašnje jugoslovenske, u užem smislu srpske rok okolnosti bio i ostao on — R. M. Točak“, zabeležio je u knjizi „Biti rokenrol“ jedan od njenih autora Mihajlo Pantić.
Prisećajući se u „Orbiti kulture“ davne 1975. godine kada je „Smak“ svirao kao predgrupa grupi „Dip perpl“, o čemu i danas kruži legenda kako su Kragujevčani dobrom svirkom naljutili Britance, Točak je, kao da je sve to bilo malopre, dočaravao atmosferu, sedenje u mraku Pionira, nervozu i iščekivanje publike…
— Svirali smo „Šumadijski bluz“, „Put od balona“ i „Ulazak u harem“. Imali smo dobar nastup, od nekih pola sata. Rečeno nam je da ništa ne pričamo, samo da sviramo. Sećam se da sam u jednom trenutku primetio sa strane bubnjara Jana Pejsa koji je gledao u nas. Sve ostalo je mitologija. Posle nastupa smo i mi sišli u publiku da gledamo svoje idole. Naknadno smo čuli te priče, da je bilo neke svađe, da su se članovi benda bunili što su dobili tako dobru predgrupu. Sećam se dobro, bila je pauza od sat vremena, svi smo se čudili zašto koncert ne počinje. Dvorana je bila krcata i zaključana, svetlo ugašeno, publika jako nervozna… Pomislili smo da je to nekakav njihov trik, da tako prave atmosferu. I zaista, kad su se pojavili, to je bilo zaista besno. Ali moram priznati da se nama nije baš dopao njihov nastup, kao da su potcenili beogradsku publiku. Krenuli su sa nekakvim jeftinim performansom, ali dobro, to je bio njihov stil. Mislim da je njihov nastup ubrzo bio zaboravljen, ali je zato naš zapamćen.
Možda oni nisu bili toliko loši koliko ste vi bili dobri. Kažu da je publika bila u delirijumu kada ste svirali?
— Među publikom koja je tada sedela u Pioniru video sam „tuđe face“, neke za koje se videlo da su došli sa strane, nepoznati ljudi sa dugim kosama. Kasnije sam saznao od Laze Ristovskog da su te večeri u publici bili i članovi mađarskog benda „Škorpion“. Oni su mu pričali da su bili na beogradskom koncertu na kome je nastupila jedna sjajna predgrupa. Kada im je Laza rekao da je svirao u toj predgrupi, nisu mu verovali.
Da li ste i tada na scenu u Pioniru izašli u crnom, sa crnim šeširom, onako kako ćete činiti uvek kasnije?
— Bio sam jako mršav i bio mi je malo blam da tako izlazim i javno se pojavljujem… A šešir sam nosio jer su mi smetala svetla.
Jedan važan momenat u karijeri grupe „Smak“ dolazi dve godine kasnije — pojava albuma „Crna dama“. Šta vam donosi taj album i ta pesma čiji stihovi — sa onim viskijem i bundama i „afera spletom“ — deluju kao da su pisani za ovo vreme?
— U ono vreme tekst nije bio preterano bitan, ali bez tog teksta sumnjam da bismo postigli neki komercijalni uspeh. Pre toga smo napravili „Satelit“, „Šumadijski bluz“, „Ljudi, nije fer“, i onda je došla „Crna dama“ kao kruna našeg dotadašnjeg rada i naš najkomercijalniji poduhvat. Kasnije smo pokušavali isto, ali nismo uspevali da se podignemo na taj nivo. Posle nekoliko godina smo se i razišli… Mi smo tada muzički pokušavali da pratimo ono što se zaista dešava. I to smo svirali. Mnogi su nam zamerali što naši tekstovi nisu ljubavni, što pevamo o nekim drugim stvarima. Sad, četiri decenije kasnije, te „druge stvari“ postoje u životu, pa je otuda i aktuelno.
Ostale su sa albuma „Crna dama“ da se sviraju i „Plava pesma“ i „Alo“, ali pre svih „Daire“. Kako reagujete kada čujete mnoge koji je i danas rado pevaju, da li vam je žao što su neke druge pesme ostale u njenoj senci?
— Čudno je to. Onda je bilo važno šta ćete da stavite na A stranu. „Daire“ su na B 3 poziciji, bukvalno pesma-autsajder, ali ispostavilo se da je to najkomercijalnija naša pesma. Inače „Daire“ su moja najstarija pesma, napravio sam je 1969. i tada se zvala „Dajte mi rakije“. Naš tekstopisac je međutim to preinačio u „Daire, dajte mi daire“… Taj tekst i danas lepo komunicira sa najširim krugom publike, interesantno im je i pevanje, i sam rif…
Od stare kompozicije „Ulazak u harem“, koja nije vaša, stvorili ste „najbolji instrumental jugoslovenskog roka“?
— Svirao sam je kao dete, kao i mnoge druge stare kompozicije. Tačno je da nije moja, ali nije slučajno što je to prvo što smo izbacili i na čemu smo pokupili prve poene. U Čačku se i danas priča da je tu pesmu svirao neki ruski vojnik za vreme rata i da je moj učitelj Jarak to od njega čuo. Jarak nije imao drugih kompozicija, pa verujem da je ta priča blizu istine. Moj učitelj je, inače, bio samouk.
Šta je za vas predstavljala gitara, s obzirom na to da je ona, kako ste kazali, jedino što ste imali kada ste izgubili detinjstvo?
— Otkriću vam nešto: posle ove emisije žurim da kupim jednu gitaru. Jednostavno, sav novac koji imam trošim na to. Kad sam bio dete nisam imao gitaru, tada je to bio pojam. Moj otac je imao neku tamburu, neki bas prim na kojem sam ja pokušavao tremolo. I stvarno, kada mi je kupio gitaru, sa mojih devet godina, bila mi je više nego igračka, više nego bilo šta drugo. Ja sam se bukvalno igrao s njom — nagnem je i pustim klikere niz žice, da se utrkuju… Svirao sam, a u prvo vreme sam i spavao sa gitarom. I tek kad bih zaspao, uzimali bi je i sklanjali. I kasnije, kada sam boravio po bolnicama, nisam imao ništa drugo osim knjiga i gitare.
Ono što ste savladali boraveći po bolnicama i danas važi kao mera. „Svira kao Točak“ je kraj svake komparacije u gitarskom majstorstvu. Kako to vama zvuči?
— Odavno radim sa mladim ljudima i svima pokušavam da objasnim šta treba da postanu. Pokušavam da ih dovedem do njih samih. Verujem da je svaki čovek školjka u kojoj leži biser, samo je put do otkrivanja toga malo različit. Što se mere tiče, Hendriks je bio i još je parametar i za mene i za sve druge.
Postali ste popularni, snimali po najboljim engleskim studijima, promovisali ploče na prvom letu preko Atlantika… Ali niste uspeli da se obogatite. Zašto niste iskoristili mogućnosti koje su tada bile pred vama?
— U to vreme sam užasno teško živeo. Oženio sam se, dobio sina, stanovao sam kao podstanar, gazdarica mi je sekla struju… Nije bilo para, bilo je svega toga o čemu pričate, ali ne i para. Kao da još nisu bile uspostavljene neke relacije, muzika nije vrednovana toliko. Istina, mi smo dobijali novac od autorskih prava i koncerata, ali opštinski porezi na autorski honorar bili su 48 posto, plus država, koja je uzimala 7 posto… Živeli smo na ivici, zato nije moglo. Bio je to slučaj i sa drugim rokerima, samo su oni prikazivali svoje tiraže puta deset. Mi to nismo radili.
Da li vam je žao što se ipak niste rodili malo kasnije, kada je situacija bila drugačija?
— Ne. Reći ću vam jednostavnu stvar: novac se ne zarađuje tako brzo. Novac se zarađuje kasnije, ako se radi. A dođe — onda kad zatreba.
Kažete da ste prvu ploču grupe „Tajm“, jednu od retkih koju ste kupili, slušali kod Kepe u studiju, jer niste imali gramofon!
— Naš basista Zoran Milanović Kepa imao je odličan gramofon i ploče, neke su bile i moje, i tamo sam ih slušao. Ali ja nisam imao gramofon. Jednostavno, nije se imalo. Tek kad mi je brat kupio gitaru, ja sam sa moje „arije“ prešao na „fender“. Živelo se skromno, znate…
Gde je sad ta vaša „arija dajmond“, kojoj ste testerom otklonili jedan deo vrata?
— Tu sam gitaru kupio u Briselu‚ 1971. Bila je jeftina. Gazda lokala u kom sam svirao pošao je sa mnom, baš na dan Božića, da izaberemo neku gitaru i bukvalno mi je kupio najjeftiniju. To je neka dalja kopija „stratokastera“ i zvala se „arija dajmond“, jer je imala neko staklo, kao dijamant. Bio sam užasno frustriran što to nije „stratokaster“, pa sam sasekao one rogove, da bi bila posebna. Danas je ta gitara kod Cveleta, basiste grupe „Bajaga i instruktori“, u njegovom rok muzeju i svako može da je vidi. Na njoj sam snimio puno toga, sve do „Crne dame“.
Šta je za vas muzika uvek morala, a šta nikako nije smela da bude?
— Ono što mi se ne sviđa jeste kada ljudi koji sviraju teže da to liči na nekoga. A upravo to je greška, upravo ne sme da liči ni na koga. Muzika mora da bude lično iskazivanje. Na sceni prolaze samo oni koji imaju taj neposredan iskaz koji govori iz sebe.
Koliko je takvih?
— Sećam se da je mene na samom početku privukla „Ju grupa“, jer je ta muzika mnogo bila vezana za folk momenat, u najlepšem smislu je to podsećalo na autohtonu muziku. To, plus ono što osećaš, za mene predstavlja pun pogodak. Kad neko dođe sa strane i želi da čuje srpski bend, on očekuje da čuje srpsku muziku, isto kao kad mi u Meksiku očekujemo meksičku muziku.
Ima li toga danas u aktuelnom rokenrolu u Srbiji?
— Pa, malo. Mislim da se naši muzičari stide toga da njihova muzika podseća na narodnjake. Ja mislim da je muzika jedna, strašno je ružno deliti je, gledati je po nacijama, rasama… Evo, ja volim sevdalinku, moj otac je Hercegovac i poneo je to sa sobom, tako da sam kao dete učio preko te muzike. Arapsku muziku obožavam, a ovde kad je neko čuje kaže „oni leleču“.
Pominjete oca. Bio je kolar, iznad radnje mu je stajao točak. Otuda i taj istetovirani znak na desnoj nadlanici i nadimak koji je poznatiji od vašeg imena?
— Da, bio je kolar, ali i muzičar, amaterski. Pošto je imao mnogo dece, nas 11, očekivao je od svakog deteta da se prihvati njegovog posla. Njega su zvali Risto Točkonja, mog starijeg brata Točak, a mene su zvali Točkić, pošto sam bio najmlađi. Kad sam prešao u Kragujevac, onda sam i ja postao Točak.
Da ste ostali u Čačku bili biste Radomir Mihajlović Točkić?
— Oni me i dan-danas tako zovu.
A da li su vam Čačani oprostili što ste proslavili Kragujevac?
— Nisu mi oprostili, mada su tolerantni, ali mi zato Kragujevčani ne opraštaju što se nisam rodio u njihovom gradu.
Vaša deca su rođena u Beogradu i bave se muzikom, klasičnom. Kako stari roker prati klasične muzičare u sopstvenoj kući?
— Muzika je jedna, bavimo se samo različitim stilovima. Moje ćerke su rano upisale muzičku školu, najstarija Sofija gitaru, a Marija i Ana klavir. Sada već završavaju studije, postaju nastavnice, počinju da rade po školama.
Kako funkcioniše dvoje gitarista pod istim krovom?
— Normalno. Pomagao sam Sofiji kad je počinjala, upućivao je na one koji su u tome najveći. Mogu reći da je postigla veoma zavidan nivo, ona je sad profesionalac. Ove dve su pri kraju studija, sviraju svoj program, i njima pomažem od samog početka. Vrlo sam se zainteresovao za pijanizam i jednostavno sam pored njih naučio puno. Tek sad vidim koliko je muzičkim školama neophodno da, poput domara, u njoj živi jedan muzičar. Jer muzičar nije samo onaj koji svira i zna note nego i onaj koji je proživeo sve te probleme. Moja najpoznatija učenica Ana Popović napravila je slavu u bluz svetu. Ali ona je sama došla do toga, zato što je pre svega došla do sebe.
Kad danas sumirate ove decenije muzike i rada na njoj, da li vam je žao što niste napravili neke dobre kompromise u životu?
— Čini mi se da sam uvek bio priteran uza zid, radio sam to što sam morao da radim. Ne znam… Da je bilo ko imao istu ulogu, a bio na mom mestu, mislim da bi uradio isto. Nekako nisam imao izbora, živeo sam oskudno, ali meni to nije bio problem pošto sam i kao dete živeo tako. Sve što je došlo kasnije — došlo je kao nagrada. Mislim da na to čovek ne treba da obraća pažnju. Treba da sledi ono što voli da radi.
