Na Moskovskom filmskom festivalu, čiji je predsednik proslavljeni reditelj Nikita Mihalkov, a koji je počeo 23. juna, u glavni takmičarski program uvršten je i srpski film „Dnevnik mašinovođe“, ostvarenje reditelja Miloša Radovića, nastalog u produkciji „Zilion filma“ glumca Lazara Ristovskog, koji tumači i glavnu ulogu i koji za Sputnjik priča kako je voz stigao čak do Moskve.
„To su te čuvene pruge transsibirske i ostale, ali ja se vozovima bavim čitav život na neki način, a postoji jedan dobar razlog za to — moj otac je bio železničar tako da sam od malena mnogo putovao vozovima, moja familija i ja, tako da je još od onda krenuo taj voz iz mog detinjstva. Ja se tim vozom vozim i dan danas, kao jedan od ljudi koji je, rekao bih, i pored svega ipak starovremenski u mnogim stvarima, i po moralu i ostalom, pa tako i moja umetnost ima u sebi, čini mi se, obeležje nečeg starovremenskog i viteškog. Taj voz trenutno ide prema Moskvi jer smo Miloš i ja završili taj film „Dnevnik mašinovođe“. Moram da kažem da je i Milošev deda bio čuveni mašinovođa stare Jugoslavije. On je dovezao jednu lokomotivu iz Belgije pred sam početak Drugog svetskog rata, tako da i u njegovom i mom životu železnice i lokomotive zauzimaju jedno značajno mesto“, započinje priču glumac Lazar Ristovski.
Radili ste na puno stranih projekata. Da li ste imali prilike da se sretnete sa ruskom kinematografijom, da učestvujete na nekom od njihovih prestižnih festivala, ili Vam je ovo prvi put?
— Nije mi prvi put, sa velikim zadovoljstvom mogu da kažem da su i Rusija kao zemlja i ruska kultura i ruska kinematografija obeležile veliki deo mog života. Proputovao sam skoro celu Rusiju. Bio sam na dosta filmskih festivala. Nekoliko puta sam bio gost čuvenog filmskog festivala „Zlatni vitez ruski“, koji se svaki put seli iz grada u grad, i dobijao sam velike nagrade, dobio sam i nagradu za životno delo „Sergej Bondarčuk“ koja se dodeljuje na tom festivalu, tako da znam Rusiju koliko je to moguće i koliko se to sme reći za jednu tako veliku i bogatu zemlju. Znam donekle i rusku kinematografiju naravno, Mihalkova sam upoznao lično i video sam ga nekoliko puta tako da očekujem da ću ga sresti i sada na Moskovskom festivalu, tako da se nekako sve vrti oko Rusije.
Film „Dnevnik mašinovođe“ je zasnovan na priči iz života mašinovođe koji tokom svoje profesionalne karijere slučajno ubije tridesetak ljudi…
— U filmu me zovu šampion, nažalost, zbog toga što sam zgazio najviše ljudi. To zanimanje o kome se veoma malo zna je vrlo stresno zato što oni ljudi, ne svojom krivicom, gaze ljude i statistika je surova. Oni za vreme svog radnog veka zaista zgaze po nekoliko ljudi, svako od njih. Neko to doživljava traumatično i posle toga ima čak i onih koji napuštaju posao, ali ima i onih koji to smatraju svojim pozivom i kažu: „Šta da radim, ko je lud nek skače“. Film je zanimljiv sigurno zato što je napravljen u žanru u kome, rekao bih, i mi živimo, a to je crna komedija. Nama je svaki dan takav, pola crn, pola beo, pola veseo, pola taman, tako da smo mi, što se kaže, na ispitu života svakoga dana i polažemo ga svakoga dana, tako da i taj film nosi sa sobom taj crnohumorni karakter, mada bi se moglo reći da je on čak više melodrama, ali eto, preovladava taj crni humor.
Iza vas je 4.000 odigranih pozorišnih predstava, 70-ak filmova, TV drama i serija. Koliko se u tih nekoliko decenija stanje u kulturi izmenilo, kako Vam ono izgleda danas u odnosu na vreme kada ste počinjali?
— Priča o kulturi je priča o vremenu. Vreme u kome sam se ja školovao, završavao školu i počinjao da radim, bez obzira što ga neki nazivaju pogrdno kada kažu komunističko, ali ispred toga stoji neki znak koji o njemu govori i lepo. Ja, ipak, mislim da smo živeli u jednom veoma srećnom vremenu i da su u tom komunizmu, ako ništa drugo, kultura i prosveta bile vrlo uređene društvene kategorije i u tom smislu se na kulturu puno polagalo. U ondašnjoj Jugoslaviji, komunističkoj, Titovoj, snimalo se preko 30 filmova svake godine. Danas se u Srbiji snima po možda pet, šest, u Hrvatskoj pet, šest, u drugim republikama bivše države možda po jedan, dva. To je priča o kulturi onda, a priča o kulturi danas je vrlo komplikovana i vrlo je teška i vrlo je poražavajuća u suštini, zato što se danas misli isključivo o politici i samo o politici. Naši životi su obeleženi dnevnom politikom. Svi smo opterećeni politikom, političarima koji zauzimaju 99 odsto prostora u svim medijima trenutno i samim tim je prostor za kulturu skučen.