Tokom četiri decenije uspešne karijere Bilja Krstić prošla je kroz čitav spektar muzičkih žanrova, a publika širom sveta danas je propoznaje kao prvu u višeglasju autentičnih obrada tradicionalnih zapisa sa Kosova, juga Srbije, iz Timočke krajine, Makedonije, Bugarske, Rumunije i Mađarske.
Uporedo s karijerom pop pevačice počeli ste da prikupljate autentične audio i notne zapise izvorne muzike. Šta Vas je navelo da prvo odete na Kosovo i tražite retko izvođene i većinom do Vašeg rada neobjavljene pesme?
— Imam sreću da poznajem mnogo ljudi koji se bave etnomuzikološkim istraživanjem, mnogo sam naučila od divnog Mikana Obradovića, on je završio i kompoziciju, odličan je svirač. Uputio me je u mnoge stvari i mnoge pesme do kojih sam došla sa Kosova, koje nikada nisu bile izvedene, upravo sam preko njega došla do tih pesama, notnih zapisa. Onda smo to zajedno preradili, napravili vokalne aranžmane, Mikan je fantastičan majstor, odlično poznaje strukturu pesme, harmoniju, stilistiku. On mi pokaže „Šta se ono zeleni“, probam da je otpevam, odsviram. Neka pesma hoće da se peva, ali ima i onih koje se ne daju, tako da je teško da se stave u novi aranžman. Divno je iskustvo dok sve to istražujete, pronalazite iz raznih izvora, nisam to skupljala samo na putu, velika je i fonoteka Radio Beograda, ima snimaka i iz privatnih zbirki, dobila sam divne pesme. Naučila sam koji je najkraći put kada tražim pesmu za sebe.
Sa Vašeg novog albuma „Svod“, trenutno najviše pažnje privlači pesma koja nam je svima već poznata, ali pleni novim aranžmanom. Zašto ste se odlučili da snimite pesmu „Dimitrijo, sine Mitre“?
— Dugo sam na sceni, nemam petnaest godina, pa da mislim da ću pevati još 50, htela sam na ovaj album da stavim nekoliko pesama koje jako volim da pevam, a nikako nisu našle mesta na prethodnim albumima, to su fantastične pesme, ali uvek je neka druga zauzela njihovo mesto. To je pesma koja se sama peva. Godinama se mislilo da je tradicionalna, nedavno smo saznali da je to autorska pesma. To je intimna porodična tragična priča. Mnogo je likova upleteno u nju, Dimitrije je divan sin svojoj majci, koji nije imao poroda. Njegova žena je rešila da iznađe način da mu pokloni dete. Sve je to drugačije protumačeno, kao da ga ona vara. Ona rodi dete, ali umire na porođaju, istinu je Dimitrije saznao na njenom grobu. On to nije mogao da izdrži, ubio se na njenom grobu, kažu da je to istinita priča i da je čuvena Stana Avramović Karaminga komponovala ovu pesmu.
Bavite se i pedagoškim radom. Šta uspešan rad u vokalnoj radionici „Bistrik“ govori, budući da veliki broj dece dolazi zainteresovan za tradicionalnu muziku, u suprotnosti sa opštom slikom vladavine kiča i šunda?
— Želela sam da pružim priliku i deci iz unutrašnjosti da dođu na radionice. Devojke dolaze čak iz Leskovca, treba im najmanje četiri i po sata autobusom, radionica traje sat i po i one se ponovo toliko voze do kuće. Devet sati u putu da bi bile na radionici, to može samo velika ljubav i velika želja da se nauči nešto dobro. Očigledno one to jako vole. Imamo jednog dečaka, tako malo muškaraca se prijavljuje za pevanje, radionica je podeljena u tri grupe, od 8 do 15 godina, od 16 do 19 i studenti. Fascinantno je da toj deci iz unutrašnjosti vremenske prilike nisu prepreka, može da bude kijamet, ako postoji mogućnost da taj autobus stigne do Beograda, one su presrećne, one su tu.
Izdavač novog albuma „Svod“ je britanska diskografska kuća „Ark mjuzik“, kako i zašto je došlo do te saradnje i kakva su očekivanja? Ne izdajete prvi put u inostranstvu, šta time dobijate?
— Time se mnogo dobija, kada ste u svetskoj kući, pre dobijate divna gostovanja, radite na festivalima, postoji šansa da vas vidi neki dobar buker, promoter. To je jedina prilika da stanete rame uz rame sa velikim svetskim imenima i da nastupate na velikim svetskim pozornicama. To je mnogo teško, ako objavljujete za naše izdavače, Srbija je mali prostor i ako pošalju neko izdanje odavde, to nije sigurnost da će se dobro prodati ili da ćete imati koncerte. Naravno da je važno da izađemo u svet i da pokažemo svetu svu našu lepotu. Treba da se borimo na način na koji su se mnoge tradicije već izborile. Poslednjih godina primat je preuzela Afrika, njihovi muzičari. Svetska scena je preplavljena njima, nisu to mogli sami, iza njih su veliki izdavači. Ne kažem da su naši izdavači loši, ali veće su šanse da napravite sjajnu karijeru ako imate stranog izdavača.
