Koliko znam, nigde nije nebo palo na zemlju, tvrdi za Sputnjik Srđan Cvetković, viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju odgovarajući na pitanje da li je otvaranje dosijea tajnih službi u zemljama u kojima je srušen komunistički režim izazavalo zloupotrebe i kontraefekte.
Papirnati gulazi DB-a
Ne treba mnogo posvećivanja pažnje ovoj problematici, dodaje Cvetković, da bi se došlo do zaključka da je odsustvo političke volje glavni uzrok zašto arhive Ozne i Državne bezbednosti nisu otvorene 30 godina posle uvođenja višestranačja u Srbiji.
„Nema nijednog, osim političkog, razloga da ti arhivi komunističkih službi koji su sad već dalja istorija ne budu otvoreni, pogotovu što se ne radi o operativnim podacima“, kaže Cvetković ističući da je zaista zanimljivo zašto se to toliko čuva i koji je motiv onih političkih struktura koji to sprečavaju.
Pitanje ovih dosijea ponovo je aktuelizovano kad je pre nekoliko dana albanska Vlada otvorila arhivu bivše tajne policije Sigurimi, više od 25 godina nakon pada komunizma, u cilju „pacifikacije albanske političke scene“, na kojoj su optužbe za saradnju sa tom policijom, često bez ikakvih dokaza, vrlo efikasno oružje diskreditacije.
U Hrvatskoj takođe postoje najave HDZ-a i koalicije Most o donošenju zakona kojim će ovo pitanje biti rešeno.
Ostale zemlje u kojima su srušeni komunistički režimi su još krajem ’80-ih i početkom ’90-ih otvorile arhive tajnih službi, sprovele lustraciju i izvršile restituciju i rehabilitaciju.
Nemačka je na dan ujedinjenja oktobra 1990. osnovala odeljenje za suočavanje sa prošlošću u kome se nalazi 887 miliona stranica dokumenata Štazija raspoređenih na 111 kilometara polica.
Prema nekim podacima, pred samo ujedinjenje Nemačke 1989. Štazi je imao oko 180.000 neslužbenih saradnika, kako su ih tada zvali. Broj onih sa punim radnim vremenom bio je upola manji, oko 91.000.
Što se Srbije i bivše Jugoslavije tiče, prema kazivanju Srđana Cvetkovića, dokumentacija građe Državne bezbednosti je više puta češljana i uništavana. Najveća čistka je bila posle političke smrti Aleksandra Rankovića 1966, pa su te arhive dodatno pričišćavane devedesetih godina, pa Cvetković konstatuje da je pitanje kolio je od te arhive ostalo do danas.
Pravilo Službe
Saradničko-doušnička mreža je, dodaje Cvetković, u svim totalitarnim režimima bila brojna, milionska i važilo je pravilo da budu „pokrivena“ sva bitnija preduzeća, sva naselja, i sve privredne organizacije.
„Radilo se o stotinama hiljada, pa i milionima ljudi koji su bili doušnici. Onih koji su operativno bili zaposleni u Službi bilo je između desest i petnaest hiljada, u zavisnosti od vremena i podele na saveznu, republičke i vojnu službu“, precizira Cvetković za Sputnjik.
Da li će komunistički dosijei u Srbiji biti otvoreni ili neće, prema mišljenju advokata Boža Prelevića i koministra policije iz perioda prelazne vlade posle 5. oktobra 2000, zavisi od odnosa moći onih koji su vezani za tajne službe, odnosno od toga šta bi se tu otkrilo i onih koji teže da se vidi kako se donose ključne odluke, kakva je kadrovska politika, šta je u osnovi mnogih postavljenja, sve u svemu, neka drugačija istorija.
„Dakle, ovi prvi koji ne daju otvaranje iz ličnih, sebičnih razloga mnogo su jači od ovih drugih koji se zalažu za uspostavljanje civilizovane države. Pa u Srbiji ni lustracija nije uspela, ovde je sve što miriše na bilo kakvo razjašnjenje prošlosti — ne bi li u budućnosti znali gde ćemo i kako ćemo — u suštini osuđeno na propast“, naglašava Prelević.
Sporadično vidite kadrove koji su uspavani, dodaje on, pa se probude i vidite ih na novim postavljanjima.
„Pa vidite da iz te prošlosti ne možete da rešite nijedan krivični predmet, pa da ne možete da vodite istrage… Dakle, Srbija je zarobljena zemlja“, kategoričan je Prelević.
Dosijei tajnih službi su prema njegovom mišljenuju veoma bitan element koji pokazuje da li su država i društvo raskrstili sa tim ili nisu.
Njihovo otvaranje, sugeriše Prelević, dalo bi odgovore na mnoga pitanja bitna za državu, ulogu pojedinih intelektualaca, ko se obogatio u ratu…
„Za vreme prelazne vlade to se počelo otvarati i urađen je neki model. Potom je za vreme Đinđićeve vlade to jedno vreme bilo otvoreno, pa su onda rekli da je protivustavno i moglo se videti samo pod nekim neobičnim uslovima. I na kraju je to sve zabranjeno“, podseća Prelević za Sputnjik.
Otvoriti da se ne ponovi
Otvaranje dosijea važno je za formiranje demokratske političke kulture i Srbija bi time, nagoveštava Srđan Cvetković, dobila ozdravljenje društva i poslala poruku da se to više ne sme činiti. To je simbolična poruka da nije poželjno da se gradi takav sistem, podvlači on, i da službe više ne smeju biti upotrebljene u političke svrhe.
„Ako nema lustracije, bar da se zna da su neki ljudi bili to što su bili, pa sad ne mora to imati nikakve direktne posledice. Suština je u pristupu informacijama, u suočavanju sa razmerama progona u tim sistemima, suočavanje sa moralnom ako ne drugom odgovornošću tih ljudi i ukazivanjem da je to loše“, navodi Cvetković.
Kršenje ljudskih prava u komunističkom režimu nije nikad osuđeno, posebno napominje Cvetković, nikad nije povučen bilo kakav rez prema takvom obliku uređenja i nije se dovoljno govorilo o službama, tim zloupotrebama, represijama, kako se to ne bi ponovilo.
„Ne bi trebalo da rizikujemo da nam se to opet ne ponovi jer nismo naučili lekciju da autoritarni režim levog ili desnog tipa ne valja. Ovde su svi na strani svojih žrtava i uvek opravdavaju one svoje zločince“, zaključuje Cvetković.
