Uredba o podsticajima u slučaju investiranja u audio-vizuelna dela u Srbiji napravila je, bukvalno, eksploziju u tom poslu koji je već bio na izdisaju. Tim rečima opisuje situaciju pre uredbe i posle nje direktor filmskog studija „Pink films internešenel“, Igor Turčinović.
Za takvu promenu stanja bilo je potrebno nešto više od pola godine. Primena Uredbe, odnosno dodela podsticajnih sredstava počela je aprila prošle godine, od kada je podnet 21 zahtev za povraćaj sredstava.
Do kraja 2016, prema podacima Filmskog centra Srbije dostavljenih Sputnjiku, podsticajna sredstva iznosila su 400 miliona dinara, a investicije u filmsku produkciju su bile 2,6 milijardi.
Tako je privreda Srbije prihodovala šest dinara na jedan uloženi, filmadžijama je vraćeno 20 odsto od onoga što su investirali u projekat, a stranci su dobili kvalitetnu uslugu za konkurentnu cenu.
Hrvatski mediji su ovih dana pisali da se tamošnje televizijske produkcije, posebno kad je reč o skupim zabavnim projektima, sve više sele preko granice, u Srbiju. Procenjuju da je barem 20-30 posto jeftinije snimiti šou u Beogradu nego u Zagrebu.
„Ja ne volim da koristim reč ’jeftiniji‘, imamo konkurentnije cene i ono što je jako važno, mi mnogo više znamo o filmu od njih. Imamo dužu tradiciju, bolji su nam filmski radnici, tako da oni ovde dolaze i zbog naše stručnosti, ne samo zbog cena“, kaže za Sputnjik Turčinović.
Na pitanje da objasni situaciju o primeni Uredbe, on kaže: „To je bukvalno eksplozija“.
„Što je bilo jedan sada je tri nečega, ili četiri, pet. Mnogo se više radi, sada je teško naći ekipu. Ranije je posao bio gotovo na izdisaju. Mi nismo imali domaći konkurs za domaće filmove, a sada se dva puta godišnje održavaju konkursi za dugometražne igrane filmove, dolaze stranci, snimaju se filmovi, studija su dupke puna“, ilustruje Turčinović situaciju u Srbiji.
Apostrofirajući niske cene usluga u Srbiji, od iznajmljivanja tehnike do plaćanja statista, koje su najčešće duplo niže nego u Hrvatskoj, tamošnji „Jutarnji list“ podseća na najnoviji primer upravo započetog snimanja RTL-ovog programa „Zvezde“ u „impozantnom studijskom prostoru ’Pink internešenel grupe‘ koji se prostire na čak šest hektara zemljišta, uz posed još 12 hektara zemlje“.
Turčinović na to konstatuje da Hrvati nemaju valjan studio, kao ni Slovenci. Studio u Šimanovcima je, naglašava, najozbiljniji u ovom delu Evrope. On smatra da Srbija polako sustiže Mađarsku kada je filmska industrija u pitanju.
„Manjak je ljudi. Sada se ponovo obrazuju mladi kadrovi“, dodaje on.
Ključni potez je, ističe, uvođenje poreskih olakšica. Mi vraćamo 20 posto od investiranog, za razliku od Mađara kod kojih je to 30 posto.
Prema Uredbi, ta podsticajna sredstva namenjena su onom ko finansira proizvodnju audio-vizuelnog dela u Srbiji. Uslov koji treba da ispuni investitor je da u budžetu produkcije u slučaju da je to igrani film, televizijski film ili televizijska serija, obezbedi 300.000 evra. Za druga ostvarenja, poput dokumentarnog filma, reklama, postprodukcije, kvota za ulaganja je manja.
Turčinović napominje da to nije naš izum i da u nekom procentu takva podsticajna sredstva imaju svi u Evropi i skoro sve američke države. To, kako napominje, rade i Kanađani, Australijanci, Novozelanđani.
Ali posebno ukazuje da se podsticaji, odnosno povraćaj sredstava, podjednako odnosi i na domaće investitore kao i na strance.
Napominje, takođe, da se povraćaj novca ne dobija za serije ako su finansirane iz budžeta, u suprotnom bi dva puta dobili sredstva. Samo na one koje su snimljene privatnim resursima.
Naravno, uslov za sve je da prilože račune.
„To je zgodna stvar zato što se nekako uvodi red da ljudi budu savesniji u tom računovodstvenom delu i onda, što se kaže, nema muvanja. Suzbija se siva zona“, ističe direktor filmskog studija „Pink films internešenel“.
Mada se, smatra on, primičemo Mađarskoj, sumnja da ćemo kao ona „otići“ na 30 odsto povraćaja investitorima u filmske i televizijske projekte.
Mađarska je poreskim povlasticama i visokotehnološkom opremom u filmskoj industriji uspela da postane Holivud centralne Evrope, koja je u prošloj godini privukla 271 milion evra domaćih i stranih produkcija. U 2011. je to, na primer, bilo 105 miliona.
Ali ona je jedna od prvih zemalja nekadašnjeg komunističkog bloka koja je 2004. usvojila vrlo povoljan sistem poreskih podsticaja i subvencija, kako bi dobila bitku na vrlo konkurentnom filmskom tržištu.
Po rečima direktorke Mađarskog nacionalnog fonda za film Agneze Havas, sektor produkcije doprinosi mađarskom BDP-u 0,15 odsto, što je najviše u Evropi.
A zahvaljujući podsticajima, ali i iskusnoj i po ceni konkurentnoj usluzi, Budimpešta je postala druga evropska platforma za snimanje filmova, iza Londona. Po njihovoj oceni, iskoristili su tek 75 odsto kapaciteta.
U filmskom sektoru u Mađarskoj radi stotinak preduzeća i oko 4.000 ljudi, ne računajući uticaj na turistički sektor. A koliko je taj drugi uticaj nekada bitan kao i onaj prvi, ukazuje Turčinović konstatacijom da povraćaj sredstava ne znači njihov gubitak.
„To nije vraćanje. Mi od pet miliona evra, na primer, vraćamo milion. Ako na ta četiri dodate i to što oni potroše kod nas u kafani, na prevoz, smeštaj, turizam… potroše više od toga što nominalno ode na produkciju“, smatra on.
Tako su, prema računici Filmskog centra Srbije, samo troškovi smeštaja u beogradskim hotelima stranih članova tri ekipe tokom prošle godine iznosili 38,5 miliona dinara.
Primera radi, samo na jednom projektu igranog filma troškovi produkcije iznosili su 31,5 miliona dinara, statista 1,6 miliona, scenografije 183,2 miliona, kostima 19,2 miliona, transporta 14,5 miliona, a frizure i šminke, 1,8 miliona.
U svemu, međutim, ima i nešto više od novca. Pored toga što je primena uredbe o podsticajima dala život zamrloj domaćoj kinematografiji, snimanje stranih filmova i serija znači i svojevrsnu promociju zemlje.
A kada to rade svetske zvezde kao nedavno Džon Sevidž, ili ranije Rej Fajns, Vanesa Redgrejv, Pirs Brosnan, Džerard Batler, Kevin Kostner… to može da znači da će, kako kaže Turčinović, biti samo sve bolje.
