Samardžić smatra da, imajući u vidu promene u EU, Srbija treba da predloži Briselu drugi modus komunikacije i saradnje. „Ne kažem da nema nikakve koristi od EU, ali možete da izračunate da li imate više štete nego koristi. Ne morate da zatvarate vrata, to bi bio hazard, ali EU nije u formi kao pre 10-20 godina da forsira proširenje, i to i kaže“, navodi profesor Samardžić u emisiji „Sputnjik intervju“.
Kako ističe, ako nema našeg članstva, onda moramo menjati SSP, jer je on pravljen tako da nas dovede do članstva. „I to znaju i ljudi koji unutar Vlade rade na tome. Ali tu nema kuraži. Kao da je neko 1986-87. rekao da će politički pluralizam i tržišna privreda izvući Jugoslaviju. Ne, svi su bili pijano vezani za samoupravljanje, ne samo vlast nego i cela inercija — direktori preduzeća, tzv. kulturna elita, pa sve do poslednjeg radnika“, poredi naš sagovornik i dodaje da je strukturno gledano evrofanatizam isti način razmišljanja: idete do kraja sa jednim propalim konceptom, dogmatski ste vezani za nešto što ne daje nikakve rezultate.
Samardžić je, inače, ovih dana svoj Državotvorni pokret pripojio Demokratskoj stranci Srbije. Podseća da je 2014. istupio iz DSS posle vanredne skupštine oktobra te godine kada je, kako kaže, došlo do falsifikata i izborne manipulacije. Sada je odlučio da se vrati, nakon što je stranka promenila rukovodstvo i na njeno čelo došao Miloš Jovanović, „mladi čovek pun znanja, energije i patriotskog naboja, nacionalne i demokratske orijentacije“.
Samardžić je takođe podržao predsedničkog kandidata DSS Aleksandra Popovića. Ističe da Popović argumentovano govori ono što drugi ne govore, a to je da Srbija mora da se vrati svojoj državnoj suštini. Prema njegovim rečima, to se odnosi na neka od ključnih pitanja kao što je KiM, ali i na pitanje odnosa prema EU, s obzirom na to da je ona praktično priznala Kosovo.
„Iako pet članica to nije učinilo, institucije EU rade kao da je Kosovo nezavisno“, smatra Samardžić, napominjući da je „EU struktura koja je u teškoj krizi, u fazi rastakanja, a s druge strane vodi prema nama gotovo imperijalnu politiku“.
Samardžić, koji je svojevremeno bio ministar za KiM, ocenjuje da su vlade od 2008. do danas odlučile da „igraju zapadnu igru u vezi sa Kosovom“ i bile spremne da sarađuju sa Briselom, Vašingtonom, Berlinom „s jedne strane da bi ih odobrovoljili, što je bilo utopijski, a s druge da bi imali njihovu podršku u unutrašnjim relacijama“.
Odnosi sa Prištinom su, kako kaže, sada dobri, ali na štetu Srbije: stalno nudimo neke predloge a rezultati su negativni. Srbija je predala mnoge nadležnosti a zauzvrat ništa nije dobila, kaže Samardžić i dodaje: „Najveći štih u toj igri je bila ZSO. To je krenulo 2013. i do danas se nismo mrdnuli sa mrtve tačke“. „Ako je vladi bilo važno da dobije ZSO, mogli su nekim čvrstim stavom, bojkotom neke runde razgovora da uslove svoje prisustvo tim razgovorima ostvarivanjem onog što je dogovoreno“, predlaže Samardžić.
Na pitanje šta bi DSS radila, priznaje da ne zna jer je, kako ocenjuje, Srbija danas na korak od priznanja Kosova.
„Sada kada su toliko onoga što smo mi imali u rukama dali budzašto — vlast u četiri opštine, uticaj na pravosuđe i policiju, dobru distribuciju socijalne i penzijske pomoći, čvrstu vezu obrazovnih i zdravstvenih ustanova sa srpskim ministarstvima… To je sve predato. I kad me neko pita šta bi DSS uradila, ja ne znam da odgovorim“, kaže Samardžić.
Ipak, kao jednu od mogućnosti vidi zamrzavanje konflikta: „Nek ostane tako kako jeste, svako drži svoje, mi imamo nogu u vratima, ne odričemo se toga. Bitno je ne odreći se onoga što imate jer ako odstupate, dajete na znanje halapljivom protivniku da mu dajete zapravo sve. Ne mora se sve završiti sada. Kosovo je problem koji je nastao za 150 godina i rešiće se za 150 godina. Dakle, sada bismo zamrzli konflikt, prekinuli briselski dijalog, komunicirali i sa Vašingtonom i sa Briselom vrlo konstruktivno, ali ne bismo išli dalje u tom priznavanju. Sve dok ne potpišemo taj sporazum (pravno-obavezujući) postoje bar teoretske šanse da se stvar ne izgubi u potpunosti, a to znači kad konstelacija jednog dana krene drugim smerom“.
Kako kaže, nešto se menja na međunarodnoj sceni, ne dovoljno jasno da bismo rekli da je sad naš trenutak, ali postoji određena nelagoda, čak nervoza. Amerika je, kaže, lider u opadanju, Rusija jača odbrambeno i nalazi druge partnere, svet je postao komplikovaniji. Od ove globalne scene do Balkana je puno vremena, a mi bi trebalo da pravimo strategiju s obzirom na te tendencije, predlaže naš sagovornik.
„Koliko se pogrešno politika vodi u trenutku kada se svet menja i kad bi mogao da se menja u našu korist ako bismo je mi susretno planirali. Ne, mi pojačavamo našu politiku evropskih integracija od koje imamo više štete nego koristi i srljamo u jedan bezdan, a ni Brisel, ni Berlin ni Vašington se neće osvrnuti kada se dotakne dno“, upozorava on.
U svetlu globalne situacije, Samardžić objašnjava i zašto Hašim Tači proziva Rusiju i vidi ruku Moskve u ranjavanju advokata Azema Vlasija i piše generalnom sekretaru NATO-a Jensu Stoltenbergu žaleći se što Rusija naoružava Srbiju. Albance ne naoružavaju Marsovci, nego Amerikanci, a mi smo predlagali demilitarizaciju Kosova, primećuje Samardžić.
Komentarišući pet scenarija za razvoj EU koje je predložio predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker i predlog o Evropi više brzina, Samardžić, koji je prošle godine objavio knjigu „EU — sistem u krizi“, kaže da je, bez obzira na to što se neki protive, poput Višegradske grupe, to jedini izlaz, bar za jezgro Evrope, da se sačuva od raspada. Oni žele da ta infekcija krize koja je neke uhvatila jače a neke manje bude zaustavljena na granicama uspešnih zemalja, čak i produbljujući integracione procese pre svega u pogledu fiskalne unije, bez koje zdrave valute nema. „Fiskalna unija je neka vrsta izlaza“, smatra profesor.
Prema njegovim rečima, to bi možda spaslo jedan broj država, pri čemu jeste plan da to bude otvoren projekat utoliko što bi svaka država koja ispunjava uslove mogla da uđe u to posvećeno članstvo, kao što bi neke neuspešne mogle da izađu.
„Ovako kako jeste, ako ništa ne budu uradili, zaista će doći na tačku raspada. Oni moraju da spasu šta se spasti može da bi se eventualno u nekoj daljoj budućnosti i neki drugi spasavali uz pomoć EU ako to jezgro bude spremno da finansira spasavanje drugih. Stvar je dotle došla da se ne može upravljati tako složenom strukturom sa tako puno država različitih ekonomskih snaga, tradicija, tako da oni hoće da naprave sistem koji će biti jednostavniji za upravljanje, i tu je racionalnost takvog jednog predloga. Ali mi ne znamo kako će on završiti“, zaključuje Slobodan Samardžić.
