Srbiji je potreban jak predsednik. Ne sa stanovišta čvrste ruke ili autoritarnosti već jak predsednik koji će biti izvor političke stabilnosti u zemlji. Otuda naša podrška Aleksandru Vučiću.
Ovako u razgovoru za Sputnjik Rasim Ljajić, potpredsednik Vlade i lider SDPS-a obrazlaže zašto je odustao od svoje kandidature za predsednika Srbije i podržao premijera i predsednika SNS-a.
Je l vam sada, dok se zahuktava kampanja, žao što ste odustali od trke?
— Nije mi žao zato što ovo nije vreme za eksperimente i strančarenje. Za SDPS svakako bi bilo bolje da smo imali svog kandidata zbog vidljivosti i naše političke prepoznatljivosti, ali nismo imali pravo na tu vrstu luksuza da u jednoj ozbiljnoj političkoj situaciji u kojoj se nalazi i zemlja i čitav region, mi kalkulišemo i bavimo se vlastitom strankom. Zato smo se odlučili da podržimo zajedničkog kandidata koalicije, i to kandidata koji ima najveće šanse da pobedi na ovim izborima.
Hoće li vas vaši birači i poslušati?
— Mi se borimo da se to dogodi. Situacija nije jednostavna iz prostog razloga što na naše biračko telo pretenduju gotovo svi predsednički kandidati. Zasipaju građane različitim obećanjima i ponudama, a pitanje je šta je realnost i pitanje je da li ljudi treba da veruju obećanjima ili treba da veruju u nešto što je politika „korak po korak“ ali do laganih i postepenih promena koje vode do boljitka i do povećanja životnog standarda. U ovoj kampanji pokušavamo da nametnemo da mera uspešnosti politike bude broj otvorenih fabrika, radnih mesta, broj kilometara izgrađenih puteva, a ne političke parole ili floskule koje možda prijaju ušima ali u suštini ne menjaju živote ljudi.
Saša Janković je, obraćajući se i vašim biračima u Novom Pazaru, rekao da zajednički život Bošnjaka i Srba nije san, ali je rekao da su oni koji su tokom devedesetih godina čak i Slobodanu Miloševiću bili ekstremni, sada na vlasti…
— Ukoliko ostanemo zarobljeni u prošlosti, smatram da nikada promena neće ni biti moguća. Svako ima pravo na političku promenu ponašanja političke pozicije. Na kraju krajeva, sve promene u svetu dešavale su se iznutra i zato što je dolazilo do političke transformacije ljudi sa političkim uticajem. U suprotnom bismo ostali cementirani. Šta bi se uopšte u Srbiji dešavalo ako ’90. godine uzmemo kao prvu i poslednju tačku ili koordinatu u kojima se politički krećemo. Nažalost, mi smo i tada smatrali da je politika nacionalizma i populizma štetna, ali je ta politika pobeđivala. I sada ukazujemo na tendenciju nacionalizma i populizma ne samo kod nas već i u čitavom svetu. Smatram da je najveći patriotizam govoriti o slabostima vlastitog društva, države i nacije kojoj pripadate, jer jedino na taj način možete ići ka boljem i možete napredovati i modernizovati to društvo.
Iako je do izbora ostalo tek nešto više od dve nedelje, stranke Sulejmana Ugljanina i Muamera Zukorlića još nisu odlučile koga će podržati na izborima. Zukorlić je na korak od dogovora sa Vučićem, dok je poslednjih dana primetna očigledna podrška Ugljaninovih aktivista Saši Jankoviću… Kako će glasati Bošnjaci i mogu li i ovi izbori da destabilizuju Sandžak?
— Nemam dilemu da će Zukorlić podržati Vučića jer je, kao uvek, pretio praznom puškom. Što se Ugljanina tiče, tu sada čujem različite informacije: jedna je da će podržati Jankovića, druga da neće podržati nijednog kandidata i da će pozvati ljude da glasaju po svojoj savesti. Ne verujem da postoji potencijal za političku destabilizaciju i svako će se boriti za svog predsedničkog kandidata, nadam se na demokratski način. Predsednički izbori ipak ne unose onu vrstu politički tenzija kao lokalni izborim gde imate desetine, stotine kandidata i svako tu nosi strast i energiju.
Važite za jednog od boljih analitičara i prognozera među političarima. Kakva vam je procena — hoće li biti drugog kruga ili će sve biti završeno 2. aprila?
— Nadam se da neće biti drugog kruga, ali nemam nikakve egzaktne procene osim utiska i osećaja. Neće to biti, naravno, nimalo jednostavno, imate pored Vučića još desest kandidata i prvi put široku lepezu — možete da glasate za građanske kandidate i za nacionalne i nacionalističke, a imate mogućnost, kao nikada do sada, da glasate i za humoristične kandidate. Prema tome, ljudi će zaista birati ono što im je srcu drago i to je dobra stvar ovih izbora — širok politički meni izbora za predsednika Srbije.
Ko je najozbiljniji Vučićev rival?
— Ako sad gledamo društvene mreže i ovu medijsku histeriju, ispada da Preletačević zauzima to drugo mesto. Šalu na stranu, kroz istraživanja sam imao prilike da vidim da je Janković drugi, Preletačević se primiče trećem mestu ali ne znam koliko je sve to relevantno. Očito je međutim da imamo jednu novu pojavu, što može da bude svima nama simpatično i zabavno, ali to jeste fenomen. Srbija nije nikakav specifikum. U Italiji je jedan komičar osvojio 20 odsto glasova, dobio gradonačelnika Rima i ozbiljno pretenduje da osvoji vlast u čitavoj Italiji na jednoj zabavno-populističkoj priči.
Šta to govori o našoj glasačkoj populaciji?
— To apsolutno govori o krizi demokratije, institucija i o nezadovoljstvu sa političkim strankama i političkom elitom i na vlasti i u opoziciji. Ako neko kao Preletačević uspe da zaokupi toliko pažnje i verovatno pretenduje na zavidan broj glasova, kako se već najavljuje, to govori o ozbiljnom nezadovoljstvu i krizi koja postoji u društvu i to jeste jedan signal za uzbunu. Moramo svi da se preispitamo.
Brine li vas to?
— Mene lično brine, jer izbori su suviše ozbiljna stvar, posebno izbori za predsednika države, a jedno je kada ste vi na izborima u Mladenovcu i učestvujete u trci za odbornike, pa možda dozvolite dozu luksuza duhovitosti. To može da bude zabavno i ja se smejem kad sve to gledam ali onda kad stavite prst na čelo i prisetite se da birate predsednika države, onda baš nije to dobra legitimacija za tu državu.
Da li se nadate i premijerskom mestu koje može da ostane „upražnjeno“ posle predsedničkih izbora?
— Ma kakvo premijersko mesto, ima tu drugih kandidata, daleko prečih od mene. O tome će odlučiti Srpska napredna stranka koja ima najveći broj poslanika.
Da li će Vučićeva poseta Sarajevu i Samit o Zapadnom Balkanu stvarno doprineti stabilizaciji regiona?
— Sam skup sigurno ne može dramatično da doprinese. On jeste korak u dobrom smeru i dobro je što se održava, ali mislim da je mnogo važnije od samog skupa da EU, koja je pokrenula berlinski proces, da konačno krene u realizaciju tih dobrih namera, a to podrazumeva da se konačno implementiraju projekti o kojima se toliko govori. Ukoliko imamo permanentno nastavak priče o tome šta treba da se uradi u oblasti infrastrukture, na koji način da se region poveže, mislim da će se ta priča veoma brzo iskompromitovati. Ljudi su umorni od čekanja ulaska u EU, a sa druge strane imamo i zamor Brisela od proširenja i svi zajedno se nalazimo u toj nekoj čekaonici. To možemo da razumemo zbog političke okolnosti u kojima se EU nalazi, ali ona konačno treba da pomogne da se ovi infrastrukturni projekti realizuju. Ako nema konkretnih stvari u implementaciji onoga o čemu se priča, ne razumem onda to često sastajanje na svakih tri-četiri meseca.
To gubi smisao i gubi se poverenje građana. Važno je da se krene bar sa jednim jedinim projektom i da ljudi osete prednosti regionalnog povezivanja i pridruživanja EU. Plašim se da još jednom ne propustimo šansu. Region je politički nestabilan i nama treba jedna uspešna priča, primer dobre prakse na kome ćemo graditi regionalnu politiku u politiku stabilnosti koja je preko potrebna svim zemljama.
Kome odgovara nestabilan Balkan? Da li Srbija treba da strahuje?
— Ugroženi smo od najezde populizma i nacionalizma koji postoji i koji se širi globalno. Izbori u americi i „bregzit“ su prošli zapravo na talasu tog populizma koji postaje u ovom trenutku, u pojedinim delovima sveta, dominantna ideologija. Teoretičari neće prihvatiti da je populizam ideologija, ali po svemu onome što sada predstavlja on sve više to i postaje, posebno ako se nacionalizam na to nadoveže. Mnogo više se plašim toga nego bilo koje pojedinačne zemlje i plašim se slabih demokratskih institucija. Moramo da se fokusiramo na jačanje naših institucija kao temelja stabilne države.
Kako tumačite poslednje političke poteze predsednika Bošnjačkog nacionalnog veća Sulejmana Ugljanina koji je praktično priznao nezavisno Kosovo? Podržavaju li Bošnjaci u Sandžaku tu politiku?
— Više puta sam rekao da ne razumem taj potez ni u političkom niti u bilo kom drugom čak ni stranačkom smislu. Ja ne vidim kakve poene on time može da prikupi, čak ni neke stranačke, jer Bošnjaci u Sandžaku ne razumeju da vam Tači može bilo šta pomoći u bilo čemu. Bošnjaci u Sandžaku su politički zreli i ne razumeju kad se gura na taj način prst u oko državi u kojoj žive i koja treba da rešava probleme koji postoje. Da vam izgradi puteve, škole u kojoj na kraju krajeva želite da Bošnjaci budu integrisani i da rade u državnoj službi. Prema tome, potez je apsolutno neprimeren i ne doprinosi nečem dobrom, pa samim tim ne doprinosi ni stranci gospodina Ugljanina.
Kako ocenjujete politički fijasko Bakira Izetbegovića sa pokušajem revizije tužbe protiv Srbije za genocid, a premijer Vučić danas u Sarajevu ponovo pruža ruku prijateljstva?
— To je dobar potez, a i premijerove izjave posle odbijanja revizija presude su takođe korak u pravcu pružene ruke za dijalog i sa BiH i ostalim zemljama regiona. Vučić je spomenuo da nema mesta trijumfalizmu i nakon odbijanja te presude mi moramo da se okrenemo budućnosti i saradnji. Ona treba da treba da bude zasnovana na ekonomskim osnovama. Političke teme su još osetljive, mi ekonomijom ne možemo da rešimo pitanja ratnih zločina i suočavanje sa prošlošću ali ekonomijom stvaramo pogodnu političku klimu da se te osetljive stvari daleko lakše rešavaju nego što je sada slučaj.
Narod smatra da Srbija možda previše prva pruža tu ruku prijateljstva, a da je sa druge strane ne dobija…
— Nisam pristalica politike inaćenja, jer se ona obično obije o glavu, a najmanje sam pristalica inaćenja na vlastitu štetu. Politika je suviše racionalna i ono što nam treba je daleko više državnog pragmatizma u vođenju politike. Emocije nikada nisu bili dobar saveznik nijednoj politici. Ovde morate hladne glave da donosite odluke i da štitite vaše državne interese, ali da ne doprinosite da ionako nestabilan region postane još nestabilniji. Mi imamo najveći interes od političke stabilnosti, jer smo najveća ekonomija, zato što možemo da budemo regionalno čvorište za brojne investicije u različitim oblastima i sektorima.
Prošle godine ste negde u ovo vreme i bili u Kazahstanu i dalje se, međutim, čeka potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini sa zemljama Evroazijske ekonomske unije. Gde je zapelo?
— Imali smo dve runde konsultacija, sada bi trebalo da se održi i treća runda pre nego što pregovarači ispred Evroazijskog ekonomskog saveza dobiju i zvanično ovlašćenje da mogu da vode te pregovore. Očekujemo da će pregovori biti završeni do kraja godine. U našoj javnosti se to pojednostavljeno posmatra kao dogovor oko „Fijata“, ali se zapravo radi o čitavom sporazumu koji mora da se ispregovara. Dobro je što je njegova osnova naš sporazum o slobodnoj trgovini koji imamo sa Ruskom Federacijom koji je puno koristi doneo našoj ekonomiji, posebno izvoznicima, mada još nismo iskoristili sve prednosti i potencijale sporazuma, ali to je već slabost naše ekonomije. Mi smo spremni za nastavak razgovora i očekujemo sa strane evroazijskog ekonomskog saveza novi termin za nastavak pregovora.
Kakvi su odnosi sa zemljama regiona, da li su se stvari malo stišale posle slučaja „Pionirovih“ čokoladica?
— Naš drugi spoljnotrgovinski partner su zemlje regiona, 21 odsto našeg izvoza ostvarimo sa zemljama-članicama CEFTA sporazuma. Mi izvozimo više u BiH nego u Rusiju, SAD i Kinu zajedno, nažalost. Ovaj region je suviše mali u ekonomskom smislu i ukoliko ne odužimo potencijale, naše šanse da privlačimo investitore biće manje, a šanse da naša privreda izdrži konkurenciju na globalnom nivou nisu takođe tako sjajne. Zbog toga želimo da region i na taj način objedinimo i otuda i ideja premijera o carinskoj uniji baš zbog jačanje kapaciteta svih zemalja regiona.
Jesmo li spremni za sto hiljada kineskih turista, koji bi, prema najavama ambasadora te zemlje, trebalo ove godine da nas posete?
— Daj bože da se to desi, vrlo sam obazriv u davanju procena vezanih za dolazak bilo kojih turista, a posebno kineskih. Napravili smo veliki iskorak sa viznom liberalizacijom, jedina smo zemlja u Evropi sa bezviznim režimom sa Kinom, pregovaramo oko direktne avio-linije i te dve stvari će uticati na povećanje broja kineskih turista. Za nas su važni i ruski turisti. Prošle godine smo smanjili taj pad koji smo imali u 2015. U Moskvi je u toku sastanak radne grupe za turizam, gde naši timovi razgovaraju o konkretnim oblicima saradnje. Rusija je prvi put ove godine učestvovala na sajmu turizma, to je jedan dobar znak i treba da na Rusiju primenimo isti model kao što smo uradili sa Kinom. Postoji 18 organizatora putovanja u Rusiju koji Srbi imaju u turističkoj ponudi i želimo to još da povećamo.
Potpisali smo protokol za izvoz telećeg i junećeg mesa u Kinu, a stručnjaci kažu da jedva namirujemo naše potrebe. Kako ćemo povećati fond?
— Stočni fond se vrlo teško i sporo obnavlja, a za to je potrebna dugoročna, strateška politika u smislu celokupne poljoprivredne proizvodnje. Ona mora više da bude bazirana na stočnoj nego biljnoj proizvodnji. Kod nas je biljna proizvodnja oko 60 odsto, a stočna nešto preko 30 odsto. U EU je to potpuno obrnuto. Potrebna je promena strategije davanja akcenta na stočnoj proizvodnji. To ne može brzo da se dogodi, jer je situacija takva da ako bih rekao da će nešto da se promeni za godinu-dve, lagao bih.
I za kraj, javnosti je malo poznato da vi pišete i pesme….
— Bio sam žestoki protivnik, a i dalje sam, estradizacije politike. Bežao sam od toga, izbegavam sva okupljanja, manifestacije različitih vrsta, bežim od kamera, od novinara, upravo iz tog istog razloga. I onda, onako za svoju dušu, nešto uradim, napišem i odem na polje sa kojeg sam permanentno bežao. Radim to više za svoju dušu, to su trenuci inspiracije. Ne mogu to stalno da radim ali kad mi dođe da nešto napišem, ja to i uradim.
