Kada 30. marta u ponoć počne predizborna tišina, verovatno će internet zajednica u nekom broju otići kod Slobodana Miloševića „po mišljenje“ o složenoj sveukupnoj, pa i predizbornoj, srpskoj zbilji. Ili, kome se više sviđa, po deseterac kod Filipa Višnjića. A možda i kod Koze na štiklama. Tviterašima su dobro poznate opaske koje se kriju iza tako nazvanih tviter-naloga. Bilo bi ih još prilično za nabrajanje. Oni svakodnevno objavljuju i političke komentare, a to će, izvesno je, činiti i tokom ove predizborne tišine.
Možda je to i protiv pravila o potrebi birača da tihuju makar ta tri dana do zatvaranja biračkih mesta, ali u zakonima kojima se regulišu izbori, bilo parlamentarni, bilo predsednički, tako ne piše. Kako i bi kada su doneseni pre šest i više godina, kada internet još nije bio deo svakodnevne prakse u Srbiji.
A sudeći po rečima Sputnjikovih sagovornika, ni danas nam korišćenje interneta nije jača strana.
Programski direktor CESID-a Đorđe Vuković kaže da je u Srbiji učešće korisnika interneta generalno nešto manje nego što bi bilo poželjno i nego što je to u nekim drugim zemljama.
On smatra da imamo veliku populaciju, možda oko polovine biračkog tela, koje nije ni voljna da se opismeni na taj način. Ako govorimo o socijalnim mrežama kao o jednom delu svega toga, opet govorimo o skupini koja je manjina, nekih 20-30 posto, kaže Vuković za Sputnjik.
„Sa tog stanovišta socijalne mreže nemaju tako veliki značaj kao klasični mediji. Mislim da klasični mediji, pre svega televizija i deo štampanih medija, delimično i radio, jesu ključni kanali komunikacije. To su oni tradicionalni metodi kako se obavlja kampanja. Mislim da takvi tipovi medija najviše i utiču na izborno opredeljenje“, kaže programski direktor CESID-a.
Po njegovom mišljenju, izborna tišina se suštinski odnosi na klasične medije i takav tip zabrane je teško napraviti i sprovesti za internet i socijalne mreže.
„Ne mogu se nikome ukidati sajtovi i mogućnost komentara na šta pojedinci imaju pravo“, ističe Vuković, koji smatra da država ne bi trebalo previše da se upušta u to nego čak da ukine ili značajno smanji izbornu tišinu.
Na pitanje da li u zemljama zapadne demokratije, gde je internet razvijen, postoji izborna tišina, Vuković kaže da to tamo, najčešće, nije slučaj.
„Izborna tišina je nastala pre svega u zemljama Istočne Evrope kao neki institut borbe protiv režima devedesetih godina prošlog veka, pa je ostala i posle toga. Generalno, ona je trebalo da spreči da prednost ima vladajuća partija ili koalicija, to je bila ideja zbog koje je uvedena“, objasnio je izvršni direktor CESID-a.
Ali nije ona tako zastupljena kao što mislimo i jedna je od retkih stvari koje mi sada imamo u odnosu na druge demokratije i po meni nije neophodna, kaže Vuković za Sputnjik.
Iluziju da smo razvijena internet nacija razbija i urednik u RTS-u, dobar poznavalac IT sektora čije trendove godinama prati, Zoran Stanojević.
Možda, kaže on za Sputnjik, blizu dve trećine i ima pristup internetu, ali broj onih koji ga redovno koristi je manji.
„Tek je manji broj onih koji su na njemu politički zainteresovani. Teško da ih je više od 10-15 odsto“, procena je Stanojevića koji dodaje da je, ako bi računali samo one koji su vrlo aktivni na Tviteru i ostalim mrežama, taj postotak verovatno jednocifren.
„Nemoguće je sprovesti kontrolu nad izbornom tišinom na internetu u Srbiji s obzirom na to da se ceo saobraćaj i ne odvija ovde već na serverima koji su uglavnom u inostranstvu i koji nemaju nikakvu obavezu da uvode bilo kakvu izbornu tišinu“, napominje Stojanović. On tvrdi da na Tviteru, Fejsbuku ili bilo kom popularnom servisu, apsolutno nema mogućnosti da se uvede izborna tišina.
Na pitanje da li u tom slučaju ima smisla zakonska zabrana kršenja izborne tišine, novinar i IT poznavalac smatra da je to pitanje za skupštinsku ili neku drugu debatu.
Ima zemalja koje smatraju da izborna tišina treba da postoji da bi se biračima dalo vreme da predahnu. U Americi ne postoji izborna tišina već zabrana postavljanja stranačkog materijala na određenoj udaljenosti od biračkog mesta, podseća Stanojević.
On, pritom, napominje da ono što se događa na internetu ne mora previše da utiče na same birače.
„Oni odlučuju da li će da posećuju sajtove i da se bave predizbornim pitanjima na internetu ili da gledaju nešto sasvim deseto“, kaže Stanojević za Sputnjik.
