Dosada je (izgleda stvarno) najgore oružje za ljudski psihu, tera čoveka da razmišlja o svemu i svačemu. Karl Bilt, bivši švedski premijer i visoki predstavnik u BiH, pak razmišlja samo o dve stvari — Rusiji i Balkanu.
Rusija je, kao vaspostavljena supersila, preveliki zalogaj i za mnogo visprenije geopolitičke igrače, a kamoli za Bilta koji hoće, a (da prostite) ne može.
Balkan mu je, s druge strane, izgleda baš prirastao za srce. Ljubav je toliko slepa da o istoriji ovog područja ne zna ama baš ništa.
Ono malo što zna, krivo tumači, pa tako svaki čas pomene Gavrila Principa u negativnom kontekstu.
Skoro ga je uporedio sa atentatorom na ubijenog ruskog ambasadora u Turskoj, a da nije ni trepnuo. Koliko juče je u autorskom tekstu — u kome iza svakog slova izbija briga za države na prostoru Zapadnog Balkana, a između svakog reda vrišti Biltovo nuđenje za neki novi angažman — ponovo pomenuo Gavrila Principa glede vruće situacije u Makedoniji. Nažalost, to nije najgore što ovaj trudbenik napisa.
Sila — pošto za diplomatiju nije vešt
Kako bi bio rešen „sve opasniji rizik konflikta na Balkanu“, Karl Bilt predloži Evropskoj uniji da „demonstrira da poseduje i volju i metode tako što će u region poslati svoje borbene grupe da izvode vojne vežbe“! To bi — trudi se da razmišlja Bilt — „poslalo moćnu poruku da njene vojne snage nisu tigar od papira, te da, osim reči, ima još potencijala koje može da upotrebi“.
Ovo su, što bi rekao Petar Božović u „Crnom bombarderu“, opasne frekvencije. Sa još opasnijim posledicama.
Zemlje Zapadnog Balkana jesu opredeljene za Evropsku uniju, mada ankete javnog mnjenja poslednjih godina govore suprotno od želja lidera tih zemalja, ali jedno je želja za članstvom u ekonomsko-političkoj porodici, a sasvim drugo aneksija tih zemalja. Kad vojska nekih država uđe na područje drugih država bez poziva, to se zove aneksija. Ma kako to ovaj mirovnjak u pokušaju pravdao.
Uostalom, nisu narodi na Balkanu divlja plemena — koliko god to Biltu ili ostalim biltovima sa Zapada odgovaralo i koliko god se ti narodi pokatkad i sami tako ponašali žestoko na to naterani — pa da im se civilizacija nasilno uvodi.
Čak i da je tako, da balkanske horde neko mora silom držati mirne, zar ta hipotetička činjenica ne govori najviše o minulom radu Karla Bilta i svih ostalih zapadnih činovnika na Balkanu.
Do kad će lideri evropskih zemalja sopstveno nečinjenje ili još češće pogrešno činjenje predstavljati kao greške i propuste drugih? Za njih je Balkan perpetum mobile, konstantno „traže rešenje“, konstantno „sprečavaju nasilje i sukoba“ i konstanto 25-godišnje primanje plata ni za šta.
Samo se na Balkanu igrač koji ne postiže poene, pravi faulove u napadu i loše se postavlja u odbrani ne izvodi iz igre. Decenijama.
Najvažnije, otkad to Evropska unija ima borbene trupe? Evropska vojska postoji samo u priči i povremenim najavama, dok u realnosti postoji vojska NATO-a. Dakle, predlaže li to Karl Bilt da NATO opet „preventivno“ bude agresor?
Pošto u svom pisaniju Bilt iskoristi i konstrukciju da je „od propasti Otomanskog carstva, Balkan izvor nestabilnosti“, znači li to da ovaj diplomata stvarno misli da je samo porobljeni Balkan miran Balkan?
Daleko im lepa kuća
Ili hoće neku vrstu harača? Iskreno, ako već nešto mora da se učini da se Kalr Bilt umiri, onda da se svi poreski obveznici iz svih zemalja Balkana porežu i daju neku crkavicu koja bi u ukupnom zbiru bila pristojna mesečna apanaža za Bilta i kompaniju. I nek im je daleko lepa kuća.
Da ne bude sve tako crno, pomenimo da je Bilt imao i trenutke lucidnosti, mada bi se to pre moglo podvesti pod pranje biografije ili možda čak i savesti — ako mirovne diplomate nisu operisane od ove etičke pošasti.
Naime, Bilt je konstatovao pre nekoliko godina da bi rat u BiH mogao da bude izbegnut da Amerikanci nisu izvršili pritisak na Aliju Izetbegovića da povuče potpis sa Kutiljerovog plana.
Hvalio je čak Srbiju za odnos prema izbeglicama, ali je i tu odokativno komentarisao ozbiljne stvari, pa mu se desilo da ustvrdi kako je u Srbiji 300.000 Sirijaca u trenutku kad ih je bilo jedva 700.
Međutim, nije ga to dugo držalo, pa je kao najbolje rešenje za Donbas predložio model planiran u Istočnoj Slavoniji pre 20 godina.
Pošto od tog plana nije sprovedeno ništa, a primenjeno je etničko čišćenje, pokazalo se da Bilt reciklira loše stare ideje i ne haje i ne kaje se za posledice.
Da ne duljimo više sa njime. Sva sreća pa ga niko neće uzeti za ozbiljno. A on će nastaviti da se ponaša kao prototip klasičnog tviteraša. U sve se meša. Još više se u sve to razume. Za sve to vreme mu u radnoj knjižici ništa ne piše.
I, umesto zaključka, nekome bi, čitajući Bilta, možda mogao da padne na pamet i jedan narodni izraz — „tutumračenje“. U slobodnom prevodu, ta reč znači — raditi nešto polujavno, ni sam ne znati šta tačno radiš, gledati samo i jedino lični interes, a sve to predstavljati kao javno dobro.
