„Objavite mapu sveta i označite sve američke vojne baze na njoj. Videćete razliku između Rusije i SAD“, rekao je ruski predsednik Vladimir Putin, prilikom skorašnje posete Italiji za tamošnji dnevnik „Korijere dela sera“. Novinar ovog lista pomenuo je navodni osećaj ugroženosti baltičkih zemlja i Poljske od strane Rusije i pitao ruskog predsednika da li je Zapad u pravu kad kaže da je odlučan da spreči „ruskog medveda“ u ovoj navodnoj nameri.
Rusija praktično nema vojsku u inostranstvu, odgovorio je Vladimir Putin i pomenuo ostatke oružanih snaga iz sovjetskog vremena u Tadžikistanu, i snage na mestima gde je teroristička pretnja velika, poput granice sa Avganistanom i baze u Kirgistanu.
„Dakle, naša politika nije globalna, uvredljiva ili agresivna. Američka vojna potrošnja je veća od potrošnje svih zemalja u svetu zajedno, a vojni troškovi NATO su deset puta veći od troškova Rusije. Američke podmornice su u stalnom oprezu pored norveške obale i opremljene su raketama koje mogu da stignu do Moskve za 17 minuta. Sami ste pomenuli širenje NATO-a na istok. Što se nas tiče, mi se nigde ne širimo“, dodao je još tom prilikom Putin.
Gotovo svakodnevno se od zapadnih državnika i činovnika čuju opaske o navodnim teritorijalnim pretenzijama Rusije. Pre nekoliko dana je i potencijalni republikanski kandidat za predsednika SAD Džeb Buš upozorio Rusiju da će se, ukoliko bude izabran na tu funkciju, „snažnije suprotstavljati predsedniku Rusije Vladimiru Putinu kako bi ga odvratio od agresije, naročito u Ukrajini i istočnoj Evropi“.
Američka čizma maršira Evropom
Međutim, realna slika situacije je sasvim drugačija. U Evropi, na koju je ovoga puta koncentrisano Sputnjikovo istraživanje, gotovo da nema zemlje u kojoj nema američke vojne čizme. Od Islanda do Turske i Gruzije, od Portugalije do Litvanije, Švedske i Finske — nalaze se NATO baze, NATO komandni centri, centri za zajedničke vežbe NATO snaga (videti kartu na fotografiji ispod, preuzetu sa sajta NATO-a).
Prema vojnom komentatoru Miroslavu Lazanskom, sve baze NATO u Evropi ujedno su i američke baze. Njih nekad zovu ’baze sa dve kapice‘, što znači da je neka baza ujedno i nacionalna baza i NATO baza.
„U kojim bazama Amerikanci imaju nuklearno oružje, to ni javnost tih zemalja ne zna. Recimo, bio je skandal pre desetak godina kad su Italijani otkrili da u bazama u toj zemlji postoji nuklearno oružje“, podseća Lazanski za Sputnjik.
On dodaje da u ovom času Amerika ima oko 240 nuklearnih bombi, taktičke namene, na teritoriji Evrope.
„Barem na pet lokacija u zemljama Evrope nalaze se baze sa američkim taktičkim nuklearnim oružjem. Dok, recimo, Rusija nema nijednu vojnu bazu van teritorije Ruske Federacije, pa ni bazu sa nuklearnim oružjem“, zaključuje Lazanski.
Inače, kako za Sputnjik pojašnjava vojni analitičar Aleksandar Radić, čitava Evropa je podeljena u takozvane zone odgovornosti, a komandna mesta NATO se organizuju tako što jedna noseća zemlja prima oficire i podoficire drugih zemalja. Za jugoistočnu Evropu nadležni su centi u Izmiru u Turskoj i Vićenca u Italiji. Iz Napulja se rukovodi multinacionalnim timom. A u bazi „Ramštajn“ u Nemačkoj se nalazi komandni centar odakle se rukovodi američkim vazduhoplovnim snagama u Evropi.
Broj vojnika od 1960. godine do danas
Prema nedavno objavljenim podacima, SAD trenutno ima više od 60.000 vojnika stacioniranih u Evropi. Oni su smešteni uglavnom u Nemačkoj, Italiji i Velikoj Britaniji. Prema podacima sa internet sajta američkih veterana, broj vojnika SAD u Evropi je 2012. godini bio oko 75 hiljada. Godine 2000. je taj broj bio oko 114.000. Oko 293.000 američkih vojnika bilo je raspoređeno u Evropi 1990, dok je 1980. godine u svim zamljama Evrope bilo smešteno oko 311.000 američkih vojnika. Taj broj je 1960. godine iznosio oko 343.000 (samo u Nemačkoj je bilo oko 232.000).
Rotiranje američkih snaga
Odlazeći američki sekretar za odbranu Čak Hejgel, izjavio je nedavno da će SAD zatvoriti 15 vojnih baza širom Evrope, što će Pentagonu uštedeti oko 500 miliona dolara godišnje. Međutim, u istoj vesti se kaže da će broj američkih vojnika ostati isti pošto Vašington planira da ih „rotira“ unutar Evrope i uključi u programe obuke.
„Zvuči paradoksalno. U senci krize u Donbasu, NATO traži rešenje kako da s jedne strane pokaže mišiće, a s druge strane je činjenica da se već godinama smanjuje američko vojno prisustvo, budžeti i efektivi svih članica NATO-a u Evropi“, kaže za Sputnjik Aleksandar Radić.
Prema njegovom mišljenju, nađen je kompromis između ove dve krajnosti tako što je poslednjih meseci povišen nivo vojnih aktivnosti, organizovanja vežbi, učestalosti obuka i privremeno razmeštanje, naročito američkih jedinica, u zemlje koje su na obodu prema Rusiji.
„To su baltičke republike, Poljska, Rumunija, Bugarska, prostor koji je uglavnom geografski orijentisan ka Rusiji i Ukrajini. Ali proces koji je započet pre nekoliko godina se nastavlja i sve manje i manje se nalaze snage glavne zemlje NATO-a, Amerike, na teritoriji Evrope“, tvrdi Radić.
Proširivanje baza opremom i ljudstvom
Uprkos tome, početkom ovog meseca stigla je vest da su španske vlasti potpisale sporazum sa SAD kojim su dozvolile stalno prisustvo najmanje 3.000 američkih vojnika u vojnoj bazi „Moron“, na jugu te zemlje. Sporazum o vojnom prisustvu SAD u ovoj vojnoj bazi je potpisan još 1988. godine i u njoj se sada nalazi 850 vojnika, a uskoro će ih stići još 2.200. Takođe, u bazi će se, umesto 14, nalaziti 40 aviona i u nju će biti uloženo 26 miliona dolara.
Baze u regionu
U Mađarskoj je još od 1999. godine Amerikancima na raspolaganje data avio-baza „Tašar“. Baza „Avijano“ u Severnoj Italiji je pod američkom upravom od 1954. godine, a bazu „Brindizi“ (isto — Italija) koriste jedinice američke avijacije za traganje i spasavanje. Amerikanci su u Sloveniji koristili usluge luke Kopar za odmor posada nosača aviona i nuklearnih podmornica. U Makedoniji su prisutni od kraja 1992. godine, a prvu bazu su formirali na aerodromu „Petrovec“ kod Skoplja. U Grčkoj danas postoji samo jedna baza SAD na ostrvu Krit u Egejskom moru — „Suda zaliv“. Posle agresije NATO pakta otvorena je baza „Bondstil" na površini od 75 hektara na Kosovu i Metohiji. Ulaskom Bugarske u NATO, ova zemlja je sa SAD potpisala sporazum o vojnoj saradnji, čime su Amerikanci dobili pravo desetogodišnjeg korišćenja poligona „Novo selo“ kod Slivena, skladišta u pomorskoj bazi „Ajtos“, aerodrom „Bezmer“ i avio-bazu „Graf Ignjatijevo“. Rumunija je potpisivanjem sporazuma sa Vašingtonom, početkom maja 2011. godine, pristala na razmeštanje na teritoriji Rumunije dela američkog antiraketnog štita u Evropi. Za to je određena vojna baza „Deveselu“. Ova se baza nalazi se na samo 500 kilometara od ruske flote u Crnom Moru. A baza „Moronog“, u Poljskoj, nalazi se na manje od 100 kilometara od glavne baze ruske Baltičke flote u enklavi Kalinjingrad.
Nemačka, Britanija, Turska — „tradicionalne“ baze
U Nemačkoj se nivo američkih trupa od 1969. do 2004. godine održavao na oko 250.000, dok je u Italiji, Turskoj, Španiji i Velikoj Britaniji taj broj bio od 5 hiljada do 30 hiljada vojnika.
Za vreme prve administracije američkog predsednika Bila Klintona, američke snage u Evropi brojale su 134.391 vojnika, a tokom napada na položaje bosanskih Srba 1995. godine u regionu je bilo stacionirano oko 19.000 američkih snaga. Za vreme druge Klintonove administracije SAD učestvuje u vođenju rata NATO-a na Kosovu i tada ima 13.500 vojnika u zemljama u okruženju, dok je ukupan broj američkih snaga u Evropi tada bio 115.757 vojnika.
Na Kosovu se nalazi 700 američkih vojnika u okviru kontingenta Međunarodnih snaga, stoji, između ostalog, u pismu američkog predsednika Baraka Obame, poslatom Kongresu ovih dana.
