Da se predsednički izbori u Srbiji mogu uporediti sa fudbalskom utakmicom u kojoj se gine do poslednjeg sudijskog zvižduka, pokazao je „slučaj komedijant“ koji je namestio da se u petak, 17. marta, održe dva žrebanja.
Prvo, u Nionu, kojim su određeni parovi četvrtfinala Lige šampiona i Lige Evrope i drugo, u Beogradu na kojem je „bubanj“ odredio redosled predsedničkih kandidata na glasačkom listiću. Paralelu između najvažnije sporedne stvari na svetu i najvažnije glavne potcrtava i broj kandidata na glasačkom listiću u Srbiji — 11 kandidata kao jedanaestorica fudbalera koji istrčavaju na teren.
Pošto su u Srbiji politika i sport isprepleteni toliko da se ne zna gde počinje jedno a završava drugo, pokušali smo da damo karakteristike igrača sa glasačkog listića fudbalskim rečnikom, kao i da svakom od njih nađemo idealno mesto u timu.
Stručni konsultant u ovom fudbalsko-političkom igrokazu je Mihailo Medenica, kolumnista „Nedeljnika“ koji se u svojoj analizi nije držao brojeva na dresovima kao pijan plota.
1. Saša Janković — golman: U prvi tim Barselone došao iz Barselone 2. U nižem rangu takmičenja dokazao da je dobar golman — pola dobrog tima. Prelaskom u viši rang, pokazao da je sklon kiksevima, srećom ne pogubnim po njegov tim. Mlad golman, perspektivan, ima šansu da uđe u sam vrh, ukoliko se ne oda porocima i splavovima.
Medenica: Napad. Ronaldo Saša Janković, večiti zaštitnik fer igre i lopte koju ne da nikom dok se ne dokaže da li je bilo zloupotreba u njenom izvođenju i da li je ispoštovana procedura malih nabavki i tendera! Pretenduje na mesto špica ali je konkurencija jaka!
2. Vuk Jeremić — desni bek: U Ligi šampiona se pokazao kao neprolazan u odbrani, opasan u napadačkim izletima. Mana mu je sklonost ka soliranju, zbog čega je najuren iz bivšeg tima, uprkos činjenici da je bio jedan od najboljih igrača. Povratkom u reprezentaciju istakao ambiciju da postane kapiten. Pred njim je teška utakmica 2. aprila. Uveren je da će odigrati revanš na Vaskrs.
Medenica: Vuk Ronaldinjo Jeremić — napadač koji igra svoju igru koja prečesto ne liči ni na šta viđeno na sportskim terenima, što ga ne sprečava da grabi napred bez lopte ubeđujući protivničkog igrača da treba pregovarati i sučeljavati stavove po principu: važno je učestvovati…
3. Miroslav Parović — levi bek: Prirodna pozicija mu je na desnoj strani, iako igra uz levu aut liniju zahvaljujući pedigreu. Zato se ne snalazi se najbolje na toj poziciji. Dve desne noge na poziciji za levaka. Navijači se pitaju koji moćan menadžer stoji iza njega budući da je slabija karika odbrane.
Medenica: Igrač odbrane zadužen da ne dozvoli prodor po desnoj strani na kojoj stoji postojano kano klisurina, s povremenim izletom na sve strane bez obzira da li je protivnički igrač u prodoru ili čisto juri za svojim političkim identitetom.
4. Saša Radulović — centarhalf: Grub igrač, sklon incidentima zbog čega mu je sudija Maja Gojković često izricala i žute i crvene kartone. Gine na terenu, ljuti se na saigrače uz parolu „dosta je bilo“ javašluka u igri. Kratko vreme igrao sa saigračem iz centralnog dela odbrane, ali zbog neslaganja u koncepciji i sukoba sujeta, ovaj nekad neprolazan tandem danas deluje raštimovano.
Medenica: Organizator raštimovane igre — Radulović, poznatiji u fudbalski krugovima pod nadimkom Dosta je bilo Piksi, baš tako i igra — kad, koliko mu se i kako prohte dok u nekom trenutku ne uzme loptu i krene da trči ka svlačionici uzvikujući to čuveno: „Ma, Dosta je bilo, idem ja kući, niste fer, samo meni uklizavate“, ne shvatajući da se uglavnom sapliće o svoje noge.
5. Ljubiša Preletačević Beli — zadnji vezni: Mladić brazilskog šarma preko noći je postao miljenik publike. Jedini hipster u timu. Kao i svi mladi Brazilci, ponekad preteruje sa driblanjem, pa često, umesto da kvari igru protivnika, pokvari igu sopstvenog tima. Igra za raju zanemaruje taktiku…
Medenica: Napad. Beli Perica Ognjenović Preletačević, potencijal ponikao iz nižerazredne lige od kojeg niko nije očekivao ništa ali pretenduje da ništa pretvori u odličan transfer koji će ga koštati „duvanja“ klupe u klubu zvučnog imena i tvrde klupe, no momak zbog kojeg se publika u svakom slučaju vraća na tribine.
6. Aleksandar Vučić (kapiten) — centarhalf: Miljenik publike, neprolazan, pravi naslednik Nemanje Vidića. Ljubimac i Delija i navijača Mančester Junajteda. Ide glavom tamo gde se mnogi ne usuđuju da postave nogu. Kritičari mu, kao i Vidiću, zameraju da u reprezentaciji ne igra ni upola dobro kao za svoj tim.
Medenica: Špic. Naravno i bez dvoumljenja Aleksandar (za)Mesi Vučić. Momak koji najpre položi temeljac za stadion, svečano ga otvori, pa 90 minuta drži loptu ispod dresa praveći se da nije kod njega! Prečesto u ofsajdu što nijedan sudija ne sme da mu svira, majstor političkog driblanja i hazarder koji donosi čar igri malo-malo je pretvarajući u nešto drugo. Ono što počne kao fudbal može da se završi kao odbojka ukoliko sugeriše da je u tom trenutku to najbolje za Srbiju, ili njega, što mu dođe isto valjda?
7. Boško Obradović — desno krilo: Iako mnogi smatraju da je mladi Čačanin pogrešio sport jer su njegovi zemljaci Kića i Žoc košarkaši, svi mu priznaju da igra na prirodnoj poziciji. Ne krasi ga prefinjena tehnika ali je prodoran i upućuje dosta oštrih i upotrebljivih centaršuteva. Sklon konfliktima sa saigračima od kojih je najpoznatiji onaj leksički kad se sa kapitenom reprezentacije posvađao oko toga ko beži od grubih duela.
Medenica: Odbrana. Boško Obradović, Ilija Najdoski političke scene, nastupa po principu „lopta može da prođe — igrač ne, baš kao i zapadne vrednosti“. Stameni čuvar tradicionalnih fudbalskih i porodičnih postulata u raskoraku sa saigračem iz odbrane, Parovićem.
8. Vojislav Šešelj — zadnji vezni: Grub kao Gatuzo, prljav kao Van Bomel. Deo Grobara ga obožava kao što su nekad Bajra Župića: „Svima vama Bajro noge lomio“ i „Bog prašta — Bajro ne“. Zbog prljave igre svojevremeno popio višegodišnju suspenziju. Bio nadomak kapitenske trake 1997. ali je izgubio zbog previranja u crveno-crnom timu.
Medenica: Na golu Vojislav Šešelj nalik Đanluiđiju Bufonu, s tim što po ustaljenoj praksi nema nameru da brani i da se brani. Primio više autogolova nego što ih je dobio od suparničkih igrača. Kad dođe u posed lopte nema nameru da je izvede i pošalje saigračima, već sumanuto jurca s njom završavajući po pravilu u autu, ne obazirući se na sudijsku pištaljku, već grabi ka suparničkom golu pred kojim poslovično ne zna šta će.
9. Aleksandar Popović — centarfor: Mada mu mnogi priznaju brzinu (jer je i atletičar) i dobru igru glavom, centarforu Popoviću zameraju da je sve samo ne timski igrač jer voli da solira. Da stvar bude gora po reprezentaciju, više ne igra u istom timu sa Stamatovićem i Obradovićem. Srećom, niko ništa od njega mnogo ni ne očekuje. Ako zablista, tim bolje po tim.
Medenica: Vezni red. Po levoj strani Popović, mada ubeđen da se nalazi na desnoj, igru shvata filozofski i sa monaškim mirom i bez ikakve ambicije da dođe u kontakt s loptom čeka da sudija odsvira 90. minut! Ukoliko pak lopta i dođe do njega gleda što pre da je se otarasi pod geslom: „Muko moja pređi na drugoga“!
10. Milan Stamatović — plejmejker: Prirodno mesto u timu — zadnji vezni. Usled nedostatka kreativnijih igrača zaigrao na poziciji plejmejkera. „Zidan sa Zlatibora“ i danas je bolji u odbrambenim zadacima, ali ga je za mesto plejmejkera preporučilo to što je centarfora Popovića u bivšem timu dosta dobro „hranio loptama“.
Medenica: Vezni red: Adut iz senke kojem retko dodaju loptu ali bez obzira na to dribla i na suvo.
11. Nenad Čanak levo krilo: Veteran iz Vojvodine nekad je bio poznat po razornom šutu i prljavoj igri — vređanju protivnika i pljuvanju kao i Siniša Mihajlović. Danas, mnogi se pitaju koji ga je menadžer progurao u prvi tim budući da mu i nekadašnji obožavaoci zameraju da ima dve leve noge. Leva, vojvođanska strana, očigledno je zalutala u prvi tim.
Medenica: Treći, ali ništa manje važan igrač odbrane Nenad Čanak, vojvođanski Klod Makelele, listom nezainteresovan za dešavanja na terenu ukoliko isti ne dobije autonomiju, insistira na igri sa svojom loptom bez obzira što je gumena i izduvana.
