Hercen Radonjić, Miomir Tošić, Jovan Stojković, Radivoje Šarenac, Slobodan Ranković, Nikola Šećeroski, Čedomir Nešić, Saša Goranci, Milorad Radović, Ljiljana Ćuić, Ratomir Vojvodić, Predrag Vuletić, Nikola Barović, Miroslav Veselinović, Milan Mladenović, Velimir Cvetić, Živan Harvan, Tomislav Krsmanović, Miodrag Gojković, Jovan Koprivica, Tihomir Živanović, Milan Lazarević, Ljubomir Grujić, Ljuben Alen Aleksov, Dragan Jovanović, Slobodan Matić, Blažo Perović, Vojislav Šešelj, Sulejman Ugljanin, Ivan Đurić, Vuk Drašković, Slobodan Milošević.
Tri miliona podeljeno sa 847
Pobrojana 32 imena predstavljaju konačnu listu kandidata predsedničkih izbora održanih 9. decembra 1990. godine, počev od poslednjeg Radonjića sa 847 osvojenih glasova do pobednika Miloševića sa osvojenih 3.285.799 glasova.
Samo prvih 11 kandidata imalo je preko 10.000 glasova koliko je, inače, danas potrebno sudski overenih potpisa da bi se ušlo u predsedničku izbornu trku.
Dve godine kasnije, na prevremenim predsedničkim izborima bilo ih je znatno manje, (samo) sedam. On „zvučnijih“ imena ostaće upamćen Jezdimir Vasiljević, kako zbog lule u televizijskim spotovima, tako iz zbog piramidalne banke „Jugoskandik“ koja je ojadila mnoge građane.
Zatim je 1997. bilo 17 kandidata, 2002. njih 11, pa 2003. (samo) tri. Tih godina su izbori za predsednika bili neuspešni i učestali, pa su građani već 2004. godine, kad su se promenila pravila i kad je izbor predsednika olakšan, birali između 15 kandidata. U bližoj prošlosti na izborima za predsednika 2008. bilo je ukupno devet kandidata, dok je 12 kandidata bilo 2012. godine.
Iako redovni predsednički izbori za 2017. godinu još nisu raspisani, Srbiju već duže trese izborna groznica, a kandidata, barem prema najavama, ima kao devedesetih.
Baš kao i pre četvrt veka, samo je nekoliko kandidata koji stvarno mogu da konkurišu za mesto predsednika Srbije, dok ostali ističu kandidature iako su i sami svesni da ne mogu da pobede.
Personalizacija i nus proizvodi
Takođe, od uvođenja višestranačja, i „četki i metli“ pomenutog Šećeroskog, ta šuma kandidata postaje jedna od glavnih odlika izbora, ali i srpske političke kulture i prakse. Sve cikluse pamtimo prema pobedniku, ali pamtimo i prema manjim ili većim egzibicionistima.
Zašto?
Visok stepen personalizacije politike od 1990. do danas, prema profesoru Savremenih političkih sistema na Fakultetu političkih nauka Zoranu Krstiću, jedan je od glavnih razloga za ovaj fenomen koji traje.
Predsednički kandidati se biraju na neposrednim izborima, dodaje Krstić i ukazuje da proporcionalni izborni sistem favorizuje višepartijski sistem, pa brojne male partije koriste priliku za promociju.
Gotovo 25 godina bivamo svakodnevno tokom kampanje zasuti obiljem vesti o kandidatima, potencijalnim kandidatima, parolama kontra i pro vlasti…
Dabome, činjenica je i da su predsednici jedini političari koji su na neposrednim izborima birani od strane građana, pa je i to jedan od razloga precenjivanja sebe i ulaska u trku iako znaš da su šanse minorne.
Sakupi 100 hiljada pa se trkaj
Prema zakonu o izboru predsednika Republike potrebno je 10.000 potpisa svakom kandidatu, pa profesor Krstić sugeriše da bi možda trebalo menjati taj deo zakona i povećati prag na 50 ili 100 hiljada potrebnih potpisa, kako bi se uozbiljila scena i smanjio broj kandidata.
„Međutim, to je samo jedan od razloga. Suštinski razlog je želja tih malih stranaka ili ličnosti koje stoje ispred tih stranaka da se i promovišu. Pojava marginalnih i nepoznatih ličnosti je u cilju njihove lične, političke i medijske promocije“, ističe profesor Krstić.
I u regionu, dodaje, postoji veliki broj aspiranata, koji su zapravo anonimusi koji ako eventualno osvoje koji procenat i finansijski profitiraju.
„To jeste jedan od razloga njihovog kandidovanja. Ali sve u svemu to nije dobro za mladu demokratiju jer oni samo zamagljuju i zbunjuju birače. To nije dobro, ali će neko reći da je to rezultat našeg parlamentarnog razvoja“, konstatuje Krstić.
Nedovoljno izdiferencirana socijalna i partijska struktura i demokratska politička svest koja je u čitavom regionu na niskom nivou, naglašava dalje Krstić, uzrok su pojave političkih autsajdera i marginalaca i rezultat te nedovoljne zrelosti.
Građani zbog toga, podvlači Krstić, nisu u stanju da isprofilišu kandidate koji zaista mogu da budu nosioci ozbiljnih politika.
