Predrag Miki Manojlović, Stiven Sigal, Vlado Georgijev, Bono Voks, Leontina Vukomanović, Meril Strip, Dušan Duda Ivković, Madona, Svetislav Bule Goncić, Klint Istvud…
Osim široke poznatosti zahvaljujući uspehu u različitim profesijama kojima se bave, šta je još zajedničko ovim javnim ličnostima?
Svi pobrojani su više ili manje uzeli učešće u političkim kampanjama u svetu ili Srbiji. I svi su, pogotovu imena i prezimena iz Srbije, došli pod oštricu pre svega društvenih mreža, ali i tradicionalnih medija. Svakako, trpeli su i trpe kritiku sveukupne javnosti, odnosno oponenti ih prečesto vređaju dok ih istomišljenici glorifikuju.
Šta učešćem u izbornim kampanjama gube i dobijaju javne ličnosti, a koji to kvalitet više dobijaju stranke i političari koje oni podrže?
Tapija moralnih sudija?
Svaka osoba ima pravo na politički angažman koji podrazumeva i javno delovanje, konstatuje za Sputnjik sociolog Vladimir Vuletić, pa to pravo pripada i javnim ličnostima.
Međutim, prema njegovom mišljenju, problem nastaje kad te javne ličnosti pokušavaju da se na neki način predstavljaju kao svojevrsne moralne sudije ili moralni autoriteti koji određuju šta je to ispravno, a šta je to pogrešno.
Naravno, dodatno precizira Vuletić, svako političko stanovište podrazumeva tu vrstu opredeljenja — svako smatra da zagovara i da se zalaže za ono što je ispravno i kritikuje drugu stranu zato što smatra da ona ne radi dobre stvari.
Problem je kad se stavlja svojevrsna tapija na to i kad se bez ikakvih suštinskih argumenata takve stvari predstavljaju javnosti.
„A predstavljaju se javnosti zato što javnost u izvesnom smislu prati ono što govori i što radi medijska i kulturna elita u koju zaista spadaju te ličnosti. To je onda na izvestan način problem i rekao bih pre jedna vrsta moralne hipokrizije. Koristi se autoritet stečen u jednoj oblasti da bi se zagovarali stavovi koji nemaju mnogo veze sa kulturom ili sa umetnošću“, podvlači Vuletić.
Politika je, dodaje on, vrlo specifična grana u kojoj pre svega dominiraju interesi, pa na taj način treba shvatiti i stavove javnih ličnosti, odnosno, kako kaže, svako od njih na ovaj ili onaj način svoj politički stav povezuje sa nekom vrstom interesa.
Mediji im ruše ugled
U demokratskom društvu je prema mišljenju profesora novinarstva na Fakultetu političkih nauka Nede Todorović, normalno da svi ljudi, pa i javne ličnosti, imaju pravo da javno izražavaju svoj politički stav bez posledica.
Ono što je pak nelogično, ističe profesorica Todorović, jeste što deo štampe, naročito tabloidne, na to reaguje na način da prosto proskribuje te ličnosti.
Ugled i imidž pomenutih javnih ličnosti, dodaje ona za Sputnjik, ne bi bio narušen zbog toga što su angažovani i što su izrazili svoje političko mišljenje, da to ne čine mediji.
„Upravo sam pročitala knjigu nobelovca Marija Vargasa Ljose ’Pet uglova‘ koja govori o tome na koji način žuta štampa predstavlja polugu vlasti u Peruu da se uništi ugled onih koji su protiv te vlasti. Takva se situacija dešava u svim društvima, naravno. To govori o stanju u štampi. Logično bi bilo da svaka štampa podržava pravo na slobodu mišljenja“, naglašava Neda Todorović.
Što poznatiji, to kritikovaniji
S jedne strane je, kako za Sputnjik tvrdi filozof medija Divna Vuksanović, razumljivo da političke partije tragaju za ljudima koji će deo svog brenda u javnosti pozajmiti ili prilagoditi interesima ili očekivanjima partija.
S druge strane, dodaje ova profesorica Fakulteta dramskih umetnosti, te iste javne ličnosti su i građani i građanke, dakle, i ličnosti koje kao takve imaju svakako pravo da se angažuju u političkom životu nezavisno od toga čime se bave i da li imaju uspešne karijere.
Raskorak između ličnog i javnog i brisanje granica karakteristično je, ističe Vuksanovićeva, upravo za javne ličnosti koje kao da nemaju prostora da lično deluju jer se svaki njihov potez u politici tretira kao učešće u javnom životu koje je vidljivije u odnosu na običnog građanina i građanku.
„I tu vidim problem. Zato i deluje da mediji posebnu pažnju posvećuju takvim ličnostima, a ne izjavama običnih građana, pa je onda i kritika oštrija, jer se zaboravlja da one imaju pravo da deluju u javnom prostoru i da to ne mora da bude samo u funkciji vlastite promocije već i promocije ideja i ideologije koju zastupaju“, ukazuje profesorica Vuksanović.
Učešće svih, pa i javnih ličnosti, u političkom životu jedne države je, prema njenom mišljenju, relevantno, i pohvalno je da se ljudi zanimaju za uslove života koji su zajednički, odnosno za vlastito društveno okruženje.
Precenjen uticaj?
Javne ličnosti svakako imaju uticaj na javno mnjenje, ali se prema mišljenju Vladimira Vuletića taj uticaj donekle i prenaglašava.
Samim tim što je njihovo mišljenje češće prisutno u medijima, povezaniji su i, konstatuje Vuletić, mediji više prate ono što kaže neko ko je postao popularan, nego nekog običnog građanina koji može imati, čisto politički gledano, mnogo ispravniji stav.
„Taj uticaj je prisutan, ali obično kod onih koji su, hajde da tako kažemo, mlađi deo populacije koji još nema političkog iskustva. Naravno, i kod onih koji generalno svoje mišljenje formiraju prema mišljenju drugih uticajnih osoba“, napominje Vuletić.
To je, zaključuje on, nešto što se ne može izbeći i što je deo političkog folklora otkako je višestranačke politike.