Pred novi izborni gong na građane Srbije sručila se prava lavina što starih, što novih afera. Posle 12 godina prisetili smo se još nerešenog ubistva gardista, uz predstavljanje još jedne, ovoga puta 3-D rekonstrukcije događaja. Najavljeno je i formiranje posebne komisije koja će se baviti tim slučajem, a u svojstvu svedoka, kao bivši savetnik Borisa Tadića, u decembru je saslušan Vuk Jeremić, o čijoj se predsedničkoj kandidaturi u tom trenutku samo spekulisalo.
Iako je na nju sudski stavljena tačka, nije zaboravljena ni još jedna priča iz crne hronike — ona o samoubistvu koje je 1993. počinio prijatelj Saše Jankovića u njegovom stanu. A jasno je da Janković, koji upravo podnosi ostavku na mesto ombudsmana da bi ušao u predsedničku trku, ne bi bio izabran prvi, pa drugi put za zaštitnika građana da je bilo ičeg sumnjivog u tom slučaju.
A onda je, ljut što nije dobio svoj „feud“ u Koridorima, lider Nove Srbije Velimir Ilić osuo paljbu na dojučerašnje koalicione partnere iz SNS-a, nazivajući ih „ekipom lažova i prevaranata“, a iz fioke ili, kako tvrdi, poštanskog sandučeta izvukao fotografiju koja ministra zdravlja Zlatibora Lončara dovodi u vezu sa vođom zemunskog klana Dušanom Spasojevićem. Ministar je morao da objašnjava da je fotografija nastala u jednom kafiću gde mu je Spasojević zahvalio što je operisao njegovog oca.
One sitnije priče ko i koliko plaća poslanike, a koliko se „otvorio“ za internet reklamu, ili o otvorenim uvredama, da ne računamo. A izbori još nisu ni raspisani. Do izborne tišine tek ćemo se naslušati o svakojakim mutnim radnjama i mahinacijama ovog ili onog političara, mračnim stranicama iz njihove prošlosti, šurovanju sa stranim ambasadorima, tajkunima… Reklo bi se, nigde nema toliko prljavštine i provlačenja po blatu kao u Srbiji.
Ipak, skandali kao izborno oruđe nisu ništa novo. Odavno se koriste kako bi se pomrsili konci protivkandidatu(ima) i uništio njegov imidž, posebno u finišu, ali su doskora bili samo dopunsko oruđe u arsenalu političkih tehnologija. Akteri izbora su bazirali svoje kampanje na određenom programu koji nameravaju da sprovedu kad dođu na vlast i na tome šta će to novo i bolje doneti građanima.
Američki, ali i predstojeći izbori u Francuskoj otkrivaju, međutim, sve jasniju tendenciju da se prljav veš protivnika (stvaran i izmišljen) i razni kosturi iz ormara iskoriste kao okosnica kampanje kako bi se biračima dokazalo da nikako ne smeju glasati za nekog kandidata. Logika je jasna: nećete valjda glasati za „takvog“ — glasajte za mene!
Kako je to izgledalo u američkoj predsedničkoj trci? Mejlovi koji su procureli iz Demokratskog nacionalnog komiteta na sajt Vikiliks prikazali su demokratsku predsedničku kandidatkinju kao osobu kojoj, kako je rekao njen protivkandidat Donald Tramp, „bezbednost zemlje i američkih porodica ništa ne znači“.
Otkriveno je i da je štab Klintonove smišljeno radio na tome da izbaci iz igre njenog stranačkog suparnika Bernija Sandersa, što je sugerisalo da je sklona najgorim manipulacijama i spremna za udarce ispod pojasa. Ni tabor demokrata nije sedeo skrštenih ruku: mejnstrim medijima su doturali materijale koji su Trampa prikazivali u najgrđem svetlu, kao homofoba, antisemitu, rasistu.
Iskopali su Trampovu izjavu iz 2005. godine u kojem je on loše govorio o ženama zbog čega je potom morao da se izvinjava. Pod lupom su se našle i Trampove navodne šeme za izbegavanje plaćanje poreza, kojima je, kako se tvrdilo, kao biznismen pribegavao tokom 18 godina, što je u zemlji gde važi izreka da se sve može izbeći osim smrti i poreza ravno smrtnom grehu. Kasnije se ispostavilo da Tramp nije namerno obmanjivao poreske organe, već je samo koristio postojeće rupe u zakonu.
Najveći skandal dogodio se ipak posle Trampove pobede: TV kanal Si-En-En i sajt „Bazfid“ obelodanili su postojanje senzacionalnog dosijea koji je navodno napravio bivši saradnik britanske obaveštajne službe, a koji je sadržao „seks igrarije“ novog američkog predsednika u jednom moskovskom hotelu. Time ga, tvrdilo se, Rusi drže u šaci. Britanska obaveštajna služba ubrzo je demantovala postojanje takvog dosijea, a kao posledica toga Tramp sad odbija da govori za Si-En-En.
U istom duhu protiče i francuska predsednička kampanja. Kandidat Unije za narodni pokret (UMP) Fransoa Fijon, donedavno smatran za favorita u trci za naslednika Fransoa Olanda, već mora da dokazuje da nije fiktivno zaposlio suprugu koja je tako iz državnog budžeta dobila 900.000 evra. Nakon što je ta kompromitujuća informacija lansirana u medijima Fijonov rejting je preko noći pao, na čemu je profitirao nezavisni kandidat, bivši ministar ekonomije Emanuel Makron.
Mediji razapinju i trenutno vodeću u anketama javnog mnjenja kandidatkinju Nacionalnog fronta Marin le Pen za koju kažu da je prala stotine hiljada evra, unajmljujući fiktivne partijske saradnike. A kako je Vikiliks već nagovestio da ima dosije i o Makronu, iz njegove navodne prepiske sa Hilari Klinton, njegova prednost u anketama u odnosu na Fijona bi brzo mogla da se istopi.
Istini za volju, i u Americi i u Francuskoj mediji se decenijama hrane skandalima, pa i onima u čijem su centru lideri zemlje. Seks afera sa Monikom Levinski predsednika Bila Klintona je devedesetih godina dovela na korak od impičmenta. Dosta se pisalo i o energetskim projektima Džordža Buša Mlađeg koji su išli na ruku privatnim naftnim kompanijama, a ne državi. U Francuskoj se za Žaka Širaka pričalo da je špekulisao akcijama, a za Nikolu Sarkozija da je zloupotrebio službeni položaj i kupio stan po nižoj ceni. Pokrenuta je i zvanična istraga zbog tvrdnji da je vlasnica imperije „L’Oreal“ Lilijan Betankur finansirala kampanju Sarkozijeve stranke 2007. godine.
Šta se od onda promenilo?
Tehnologija. Ona izgleda ovako. Korak br. 1: Smisliti etiketu, što goru i što razorniju, koju ćeš nalepiti oponentu, da je izdajnik, prodana duša, lopov, narkoman, razvratnik, fašista… Korak br. 2: Naći materijal, bilo kakav, iz biografije ili neki isfabrikovan, neku poluistinu iz skorije prošlosti, koji to dokazuje. Korak br. 3: Plasiranje. E tu su se promenili kanali doturanja kompromitujućih informacija. Dok su se one ranije izbacivale kroz neformalne kanale, kroz tzv. medijsku čaršiju, koja ih je prežvakavala uz kafu, sada se objavljuju faktički kroz zvanične kanale i zvanična sredstva javnog informisanja. Na raspolaganju su i društvene mreže (dodatnu mogućnost daju lažni profili) koji doprinose brzini i ubojitosti takvih informacija. Pri tome se, prepričavanjem iz desete ruke, zametne njihov pravi izvor. A one same se usput razgranavaju, dobijaju neočekivane obrte i cvetaju čudnim plodovima, rastu kao grudva snega koja valjajući se kupi šta stigne.
Međutim, oni koji pribegavaju takvim metodama obično ne razmišljaju o tome da im se one mogu vratiti kao bumerang. Jer što je više prljavštine i blata u biračkom procesu to je osetljivost birača na njih manja: kada dara pređe meru počinju da osećaju gađenje i da dovode u pitanje kredibilitet onih koji ih lansiraju. Pa i da glasaju iz protesta. Ko zna, možda je baš to bila ona sićušna kap koja je prevagnula na tasu Trampove pobede.
Ne bi bilo zgoreg da učesnici u našoj predsedničkoj trci to imaju na umu.
