Jesi li se slik‘o sa Belim? A sa Sašom? Šta, zagrlio si Jeremiju na fotografiji? Ja prišao onim Stamatovićevim devojkama u narodnoj nošnji, lepše je za fejs.
Iako nisu glavni favoriti na biralištima i političkim kladionicama, ta četvorica kandidata na srpskim predsedničkim izborima imaju dve zajedničke stvari. Prva je da su tema u kafanama i na društvenim mrežama, a razgovor otprilike izgleda ovako kako smo počeli tekst.
Drugi najmanji zajednički sadržalac četvorice od ukupno 11 kandidata jeste što su ih na izborima kandidovale grupe građana, uprkos tome što ih u kampanji podržavaju i neke političke partije.
Građani, pa vi ste tu
Sličan fenomen viđen je u dva izborna procesa u Hrvatskoj. Prvo pojavom Ivana Velibora Sinčića na predsedničkim, a potom u dva navrata i koalicije Most na parlamentarnim izborima. Gotovo u isto vreme premijer Slovenije postao je Miro Cerar, čovek koji je neposredno pre tih izbora osnovao političku stranku pod imenom Stranka Mira Cerara. U Italiji je Pokret pet zvezda, na čelu sa komičarem Pepeom Grilom, sve popularniji…
Dakle, postoji trend. Pitanje je samo u kojem pravcu ide i šta ga uzrokuje.
U čitavoj Evropi, pa i u svetu, konstatuje za Sputnjik sociolog Vladimir Vuletić, postoji kriza demokratskih institucija.
Kad kažem demokratskih, pojašnjava Vuletić, mislim na demokratiju kako je shvaćena u liberalnom demokratskom ključu kao nešto što je možda preciznije nazvati poliarhijom — nadmetanje stranaka za kontrolu države, odnosno političke vlasti, i demokratija se u tom smislu svodi na sam izborni proces.
„Može se reći da u meri u kojoj se taj izborni proces sprovodi u skladu sa nekakvim načelima, da je onda demokratija nešto što je na delu. Međutim, problem je što se između ta dva procesa stranke ponašaju kao potpuno suvereni vladari i u velikoj meri zapostavljaju interese građana“, ukazuje Vuletić.
Zasićenje, pa sprdanje
U prvom narednom koraku to, dodaje ovaj sociolog, uzrokuje da su građani jednostavno sve manje i manje zainteresovani za izlazak na izbore.
Smanjenje interesa za političke stranke dovelo je do sledećeg koraka, a to je početak razvijanja politike skandala, koja je, sugeriše Vuletić, trebalo da privuče pažnju građana. Na kratak rok je to upalilo, dalo određene efekte, ali na duži rok je dovelo do još većeg otklona građana od stranaka.
„I sad imate situaciju da ljudi koji izlaze ispred grupa građana — pa bez obzira da li je to u skladu sa ustaljenim normama ili je poput Belog Preletačevića nešto što na izvestan način predstavlja svojevrsnu karikaturu i sprdanje sa ovakvim političkim sistemom — jesu nešto što za građane predstavlja svojevrstan odgovor ovakvom političkom sistemu.“
U Evropi generalno postoji trend zasićenja političkim strankama, uočava i filozof Đorđe Vukadinović, koji za Sputnjik napominje da to nije neki lokalni, balkanski, a pogotovu ne srpski fenomen. Štaviše, naglašava on, moglo bi se reći da je u Srbiji taj fenomen antipartijskog stava manje izražen i kasnije stiže.
Ogledni primer Srbija
Grupe građana ili široke koalicije, labave asocijacije različitih udruženja evropski su trend i neka vrsta toplomera, barometra koji, naglašava Vukadinović, pokazuje rasprostranjeno nezadovoljstvo i politikom i političarima i stanjem u kojem se evropska društva nalaze.
„Svakako su nezadovoljni i strankama koje su često suviše okoštale, suviše oligarhijske, suviše krute, suviše birokratizovane, na kraju krajeva i inertne da bi odgovorile na izazove i probleme vremena. To je glavni generator koji produkuje poplavu i inflaciju političkih pokreta ovog tipa“, precizira Vukadinović.
Što se tiče Srbije i konkretno predsedničkih izbora, prema njegovom mišljenju, nije dovoljno jasno koliko će biti trajno i koliko je to odraz i odjek evropskog trenda, a koliko je posledica srpskih specifičnih političkih okolnosti gde su sve stranke pod dominacijom SNS-a i njenog lidera Aleksandra Vučića.
„U Srbiji je to manje posledica, mada ima i toga, nezadovoljstva građana time kako stranke reaguju na probleme vremena, a više je možda posledica nezadovoljstva i stanjem u opoziciji i šansama da opozicija postane relevantan igrač koji može da ugrozi aktuelnu vlast“, dodaje Vukadinović.
Na prostorima bivše Jugoslavije je, kako za Sputnjik kaže Vuletić, dugo godina čekano na demokratiju kao na nešto što je smatrano da će rešiti mnoge probleme.
Međutim, podvlači Vuletić, trenutno demokratski politički sistem sam po sebi ne može da reši probleme koji zaista tište građane i što građani po inerciji očekuju od političara, koji im na ovaj ili onaj način obećavaju, svesni da malo toga mogu da ispune.
Ideologija se vraća
Antipartijski i antipolitički stav koji se manifestuje kroz masovnu podršku grupama građana u Srbiji još nije poprimio razmere kakve ima u dobrom delu evropskih zemalja, ali kako tumači Đorđe Vukadinović, ne zbog toga što nema problema i što građanima srpske partije odgovaraju.
„Pre bih rekao da je razlog taj što imamo suviše dominantne SNS i Vučića, a onda na drugoj strani praktično more, da ne kažem polumrtvo more, relativno sitnih stranaka i lidera. Mislim da je upravo to razlog zbog kojeg, sa jedne strane, novi pretendenti na politički prostor nastupaju vanstranački, čak i kad imaju podršku određenih stranaka“, smatra Vukadinović.
Najzad, ovakva vrsta trenda nije, podvlači Vukadinović, ono što se od pada Berlinskog zida naziva smrt ideologije, već dokaz da je ideologija nestala, ali samo iz zvaničnih i oficijalnih politika stranaka, vladajućih i opozicionih.
Nema u partijama dovoljne prisutnosti ideologije, pa čak ni stvarnih, životnih političkih tema i onda se, naglašava on, građani ili potpuno povlače ili pokušavaju da vrate politiku i ideologiju kroz veće ili manje društvene pokrete.
