Umišljeni problem Velike Britanije, definiše Marković, stariji je od današnjeg vremena. Još je Čerčil mislio da Britanija treba da ima neku posebnu ulogu u međunarodnoj politici i sa Staljinom se dogovarao o interesnim sferama koje su uključivale i Balkan.
Lažem sebe, lažem sve oko sebe
Međutim, sugeriše Marković, Čerčil je takve planove imao u vreme kad Britanija zaista više nije bila velika sila.
„Oni imaju inerciju u razmišljanju gde sebe još doživljavaju kao veliku i važnu zemlju i kao zemlju koja treba da ima važniju ulogu u međunarodnom poslovanju nego što je to realno“, kategoričan je Marković.
U svom govoru na samitu EU premijerka Velike Britanije Tereza Mej je pozvala Zapad da se suprotstavi „ruskoj dezinformacionoj kampanji, koja destabilizuje situaciju na zapadu Balkana.
„Jasno ću izraziti svoju zabrinutost o potencijalu za pojačanu nestabilnost u tom regionu kao i o rizicima koje to predstavlja za našu zajedničku bezbednost“, istakla je Mejova u Briselu.
Da li je u pitanju neka vrsta povratka Velike Britanije na Balkan ili Ujedinjeno kraljevstvo iz ovog regiona nije ni odlazilo?
Uopšte nije pitanje da li se Engleska vraća ili ne vraća na Balkan, konstatuje Marković za Sputnjik, jer ona nema nikakav kapacitet za ozbiljan uticaj — niti ima više tu ekonomsku snagu i ekonomsko prisustvo, niti ima bilo kakav pravi kapacitet za veliku svetsku politiku koju po nekom nacionalnom mitu i inerciji pokušava da vodi.
Jedno rade, drugo misle, a šta žele
„Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi“, suštinska je, vekovna, britanska doktrina.
Pre dve godine je Engleska bacila upaljenu šibicu na Balkan predlogom rezolucije o Srebrenici u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Potom je prošle godine princ Čarls imao turneju u ovom regionu. Za narednu godinu planiraju samit o Zapadnom Balkanu. Koji im je interes?
„Nemaju oni nikakav realan interes sem tog mitskog poimanja Britanije kao velike sile. Kao što nemaju ni nikakav interes da budu protiv Rusije. To je stara inercija iz 19. veka, jer zapravo Britanija nema ništa sa Rusijom. Suviše su razdvojeni, suviše su na različitim stranama sveta da bi se Britanija u to mešala“, jasan je Marković.
Međutim, naglašava on, postoji još jedna dublja tradicija koja je starija više od dva veka, a to je da je Britanija nekakav ruski suparnik i da treba da suzbija ruski uticaj gde god može.
Pri čemu to niti je stvar interesa, niti je realno, već je stvar, ponovo ističe Marković, istorijskog mita.
Od Rusije zavisi
Istorijski gledano, odnosi ovog kraljevstva i Srbije prepliću se kroz odnose Britanije i neke druge velike sile, ponajviše Rusije.
Seže to još od Krimskog rata kad je Engleska precenila snagu srpske vojske i kad je uložila silne napore da odvrati Srbiju od ulaska u rat na strani Rusije.
I tokom Berlinskog kongresa, na kojem je Srbija dobila priznanje, Britanci su imali antiruski stav.
Odnos Britanije prema Srbiji znatno je pogoršan posle Majskog prevrata 1903, međutim, približavanje Engleske Rusiji, u strahu od zemalja sa nemačkog govornog područja, uslovilo je poboljšanje odnosa već od 1907. godine.
Iako mnogi smatraju da je savezništvo tokom Prvog svetskog rata bio najbolji deo anglo-srpskih odnosa, jedan od najpoznatijih srpskih istoričara pokojni Dragoljub Živojinović je svojom knjigom „Nevoljni ratnici — velike sile i Solunski front 1914-1918“ pokazao da je Britanija bila nevoljni saveznik Srbije.
Živojinović prečesto engleske namere i odnos prema Srbiji iz tog perioda naziva „podvalama“ i „otvorenim opstrukcijama“.
Ogroman je broj onih koji tvrde da je uloga Britanije u puču 27. marta bila presudna, a posle Drugog svetskog rata davali su podršku Titu, posle njegovog sukoba sa Staljinom.
Svi se sećaju odnosa prema Srbiji tokom NATO agresije.
Najzad, zaključuje istoričar Predrag Marković, Velika Britanija oseća potrebu da se ponaša kao velika sila te zato radi to što radi, pogotovo posle neverovatne bruke sa napadom na Irak.
