Evropski parlament usvojio je rezoluciju prema kojoj smo kolege iz Sputnjika Srbija i ja, ali i kolege iz još 30 svetskih predstavništava Sputnjika i filijala televizije Raša tudej izjednačeni sa terorističkom grupom DAEŠ. Tri stotine i četiri glave diglo je isto toliko ruku i svima nama koji radimo za medije (koji su u vlasništvu Ruske Federacije) nacrtalo mete na čelu!
Ne priznajem(o)
I sami smo, kolege i ja, za teroriste tvrdili da su zlo, na neki način ih smatrali pokretnim metama, pa se sad, iako rezolucija EP nije obavezujuća, osećamo kao Džihadi Džon, ne dao Bog nikome.
Nije lako držati penkalu (razumete ovu metaforu) i uveravati nekoga da govorimo istinu, a pritom dokazivati da niste terorista. Legitimna meta, u šta su nas juče pretvorili evroparlamentarci, nema mnogo prostora i vremena za dokazivanje nevinosti. Uzgred, ali svakako bitno, zar nije pravilno dokazivanje krivice, a ne dokazivanje nevinosti?
Kolege i ja smo navikli na mete na čelu. Proživeli smo 78 dana NATO agresije sve u strahu da Džejmi Šej, tadašnji portparol agresora iz NATO-a, ne kaže za naše leševe da smo kolateralna šteta. No, navika da čuvamo glavu ne pomaže u činjenici kad te žigoše parlament nečega u šta moja zemlja želi da ide i za šta moje kolege, ja, pa i vlasnik našeg medija nikad nismo napisali ništa neistinito.
Kritikovali jesmo. Posao novinara jeste i to. Zdrava kritika.
Ne priznajem(o). Presudite drakonski, uradite šta vam čast i moral nalažu, ali ne priznajem(o). Ne možemo da priznamo. Slagali bismo kad bismo priznali. Pokazali bismo da su kadije iz Evropskog parlamenta u pravu. Legitimisali bismo njihovu odluku.
Priznajemo nešto drugo.
Istina. Profesija. Brzina.
Tačno je, iz svih uglova smo obrađivali ekonomsko-monetarnu krizu u EU. Na isti način izbegličko/migrantsku krizu. Ukazivali smo na krizu poverenja u evropske institucije.
Intervjuisali smo relevantne stručnjake, pa smo tako čitaocima i slušaocima radio i portala Sputnjik predočili njihove zaključke. Na primer, da su svim intervencijama iza kojih je stajao NATO od početka devedesetih godina prošlog veka prethodile klasične propagandne kampanje u kojima je, uz obilje serviranih laži, pripremano javno mnjenje u državama-članicama za ono što će uslediti — intervenciju.
Priznajemo, jer smo, pomenuh ranije, i na svojoj koži to osetili.
Sagovornici od znanja i autoriteta su u našim prilozima i tekstovima ukazivali na demokratski deficit unutar država-članica EU, isticali da je normativna moć EU potpuno okrnjena zato što se i države-članice EU ne pridržavaju onih evropskih načela koja su proklamovana. Izveštavali smo, analizirali, zašto da ne, i komentarisali talas izbora desnice.
Posao medija je rano javljanje i obaveštavanje. Ne, ne kajemo se. To je bio naš posao. Stavljali smo svoja imena i prezimena na te tekstove i priloge.
EU je zanemarila i potpuno nespremno dočekala bujanje terorizma na svojim ulicama. Ne treba ubijati glasnika koji to saopšti. Zar ne?
O „bregzitu“ smo, pominjem samo pojedine teme kojih se setim nasumično, izveštavali u svim novinarskim formama (vest, izveštaj, reportaža, problematizovanje i sučeljavanje stavova — članak, komentarisali). Zar je trebalo da ignorišemo? O Siriji smo pisali i pisali, izveštavali — nema medija koji nas nije citirao, analizirali, komentarisali. Pa ko to nije radio. Zar je to greh?
Kad internet preplave scene leševa iz Alepa, koji se meškolje pod belim čaršavima, kao navodno svedočanstvo „zverstva“ Rusa u Siriji plasirane na Si-En-Enu i Bi-Bi-Siju, ukažemo da se te „civilne žrtve“ smeju, jer im nije lako da dišu pod pokrivačem.
Znam(o), to je naš greh. Jer nismo ćutali. No, bolje se ogrešiti o one koji plasiraju takve neistine, nego se ogrešiti o istinu. Opet ćemo postupiti isto.
Sve se u današnjem globalnom političkom polju dešava zbog energije. I o tome smo izveštavali i analizirali držeći se pravila profesije. Prenosili smo pisanje „Vikiliksa“, a isto su radile i naše kolege iz, na primer, „Gardijana“.
Odnosi Sjedinjenih Američkih Država i Saudijske Arabije koliko god bili javni, obavijeni su i velom tajne, pa je to za svakog ko je ikad u životu napisao vest izazovna tema. I njome smo se bavili. Priznajemo. I bavićemo se.
Otvorili smo i teme poput abortusa. Problematizovali priču o bebama koje na svet dolaze primenom tehnike mitohondrijske donacije i imaju tri biološka roditelja. Pitali smo poznavaoce o bitkojnu i upotrebi te valute, transakcijama… Iako su početak godine obeležili veliki potresi na svetskim berzanskim tržištima, stručnjaci koje smo intervjuisali ukazali su da su preuranjene ocene da će se desiti kriza intenziteta kao one iz 2008. godine.
Njihove laži odbijale se od naše istine
Da nije bilo reči o uglednom dnevniku niko na apsurdne insinuacije ne bi ni obraćao pažnju — ali to što se na stranicama „Vašington posta“ pojavila poluperfidna optužba za doping Novaka Đokovića ukazivala je na neku vrstu „trenda napada“, pa smo bili u profesionalnoj obavezi da to izanaliziramo.
Ukazali smo da je najnoviji film „Beba Bridžit Džons“, poslednji iz serijala o dogodovštinama simpatične Engleskinje, iskorišćen za antirusku propaganda i upitali da li se na taj način brane demokratske vrednosti?
Pokazivali smo razloge smena režima u Latinskoj Americi, ali i podsetili na činjenicu da je Vizantija neponovljiv civilizacijski fenomen, jedinstvena po tome koliki je uticaj ostavila na potonja vremena.
Pitali smo zašto veliki broj tinejdžera islamske veroispovesti u Velikoj Britaniji želi da se pridruži DAEŠ-u u Siriji? Zar to nije briga za zdravlje evropske nacije? Koji je naš greh u tome?
Odluka Međunarodne atletske federacije o isključenju ruske atletske reprezentacije sa Olimpijskih igara u Brazilu bio je presedan, a novinari takve stvari ne prećutkuju. Čvrsto smo branili stav da je nedopustivo preventivno kažnjavanje sportista, a to se upravo dešavalo ruskim sportistima. Istakli smo, više puta, da je u pitanju podrivanje ruske političke i simboličke pozicije u globalnoj sferi.
Na zatvaranje zloglasnog zatvora Gvantanamo čeka se već skoro deceniju, a američki predsednik Barak Obama nije ispunio predizborno obećanje dato 2007. godine da će taj zatvor biti ukinut čim se useli u Belu kuću. Zar je to trebalo da prećutimo?
Podvukli smo, iz usta stručnjaka, da je nemoguće oslanjati se isključivo na NATO i očekivati da vojske država budu razvijene i sposobne da brane građane, jer pravi teroristi nekad imali uske nacionalne interese, a danas ostvaruju neke geopolitičke i geostrateške ciljeve.
Noć neuspelog puča u Turskoj obeležila je i činjenica da je tada jednoipogodišnji Sputnjik bio vest u vesti(ma). Nije bilo medija u Srbiji i regionu koji se nije pozvao na neku Sputnjikovu informaciju iz Turske, o njoj, ili oko nje — te noći kad je Erdogan „obrnuo igricu“.
Prenošenjem drugih medija, zapadnih, samo smo još jednom potcrtali da je naknadno utvrđeno da Irak nije posedovao oružje za masovno uništenje, pa da rat koji su Britanija i Sjedinjene Američke Države protiv njega povele nije bio legalan.
Hroničari su uporedili, a Sputnjik to preneo, da je Blerovo namerno preuveličavanje razloga za invaziju na Irak urađeno prema istoj matrici centara moći sa Zapada kao i u slučajevima „Markale“ u BiH i u slučaju „Račak“ na Kosmetu koji je poslužio za agresiju na Srbiju 1999. godine.
Ujedinjene nacije, udruženje svetskih vlada koje (bi trebalo da) sarađuju na polju međunarodnog prava, globalne bezbednosti, ekonomskog razvoja i socijalne jednakosti obeležile su 71. rođendan, a mi smo kao svaka odgovorna grupa profesionalaca ukazali na sve problem koji postoje u toj organizaciji.
Dakako, prenosili smo pisanje evropskih medija koji često nisu bili blagonakloni prema vladi u Kremlju. Publikovali smo autore iz stranih izvora sa čijim stavovima nismo saglasni, ali im nismo osporili pravo na takav stav. Naime, njihova sloboda može da seže dok ne ugrozi našu slobodu. Posle toga prestaje da bude slobode. Isti princip važi i za nas.
Evropski parlament je juče ugrozio našu slobodu. Alarmantno je!
Da li su Sputnjik i Raša tudej prekršili neki zakon? Tvrdimo da nismo. Da jesmo, osudilo bi nas pravosuđe zemalja u kojima poslujemo. Zato se pribeglo političkoj osudi i stvarnom crtanju mete na čelima novinara i urednika.
„Možda to zvuči paradoksalno, ali rusofobija je starija od same Rusije“, reče nedavno za Sputnjik švajcarski istoričar Gij Metan.
Greh našeg medija je, izgleda, pitanje vlasništva. A to nije greh. Važno je da se o profesiju nismo ogrešili.
