U svakoj normalnoj državi već bi neko pokrenuo inicijativu da se Ugljaninova stranka zabrani, konstatovao je prvi potpredsednik Vlade i lider socijalista Ivica Dačić posle susreta Sulejmana Ugljanina sa Hašimom Tačijem i čestitki zbog reformi u „državi Kosovo“.
Poznato je da predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak na otprilike svake dve godine traži zabranu Srpske radikalne stranke. Ponekad i pokreta Dveri.
Na stranu to da li je Dačićeva poruka državotvorna, a Čankova prečesto dnevnopolitička, nećemo ulaziti u ocenu validnosti izjave ni jednog ni drugog.
Međutim, valja ukazati na to šta kažu srpski propisi po pitanju osnivanja, rada i zabrane delovanja neke političke partije. Kakva je evropska, a kakva praksa država u region prema ovom pitanju?
Partija, vera i sindikat
Zabrana rada političkih partija zavisi od toga da li je u ustavu neke zemlje uređen položaj i uloga političke stranke, pojašnjava za Sputnjik politikolog Stefan Surlić, asistent na predmetu Savremeni politički sistemi na Fakultetu političkih nauka.
Savremeni politički ustavi, dodaje, u najvećem broju pominju partije kao važne subjekte demokratskog poretka i stoga je za njihov rad, odnosno eventualnu zabranu rada, uglavnom nadležan ustavni sud.
Najčešći uzroci zabrane su, navodi Surlić, da je delovanje i rad te partije protivan demokratskom poretku zemlje, da ona narušava teritorijalnu celovitost, ruši zajemčene slobode i prava, izaziva nacionalnu, rasnu, versku ili svaku drugu vrstu mržnje i netrpeljivosti.
U pojedinim ustavima svetskih država o zabrani rada političkih stranaka odlučuje ustavni sud, dok je u nekim drugim ova oblast u nadležnosti sudova opšte nadležnosti.
U Srbiji Ustavni sud odlučuje o zabrani rada političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice.
Postupak se, kako je pojašnjeno na portalu Ustavnog suda Srbije, pokreće predlogom Vlade, Republičkog javnog tužioca ili organa nadležnog za upis u registar političkih stranaka, sindikalnih organizacija, udruženja građana ili verskih zajednica, u kome se navode razlozi i dokazi zbog kojih se traži zabrana rada.
Ustavni sud može zabraniti rad samo onoj političkoj stranci, sindikalnoj organizaciji ili udruženju građana čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanja rasne, nacionalne ili verske mržnje.
Ideologija i integritet
Nadležnost ustavnog suda prema pitanju zabrane političkih partija predviđaju i ustavi Nemačke, Portugalije, Turske, Slovačke, Češke, Belorusije.
Uporedo gledano, podseća Stefan Surlić za Sputnjik, Nemačka je zbog svoje nacističke prošlosti posebno bila osetljiva na delovanje političkih partija i savezni ustavni sud je još 1952. i 1956. zabranio delovanje Nacionalsocijalističke i Komunističke partije.
Bilo je pokušaja i u Nemačkoj dvehiljaditih, dodaje Surlić, zabrane određenih političkih opcija koje su gajile simpatije prema nacionalsocijalizmu.
„Što se tiče tog nekog separatističkog tona, on je bio prisutan u Španiji, na primer, 2003, kad je tamošnji ustavni sud doneo odluku o zabrani radikalne baskijske partije Batasuna. U Turskoj imamo slučaj još ’80-ih godina prošlog veka u vezi sa Kurdskom partijom“, navodi neke od primera Surlić.
Udruženje „Martijn“ osnovano u Holandiji 1982. zalagalo se za prihvatanje seksualnih kontakata između odraslih i dece koja na to pristanu, ali je holandski Kasacioni sud 2014. zabranio rad ovog pedofilskog udruženja i naredio raspuštanje, posle nekoliko godina sudskog spora.
Na prostorima bivše Jugoslavije, svedoči Surlić, u četiri od šest republika postoji nadležnost ustavnog suda da odlučuje o zabrani rada određene političke stranke. Pored Srbije, to su Slovenija, Hrvatska i Crna Gora. Međutim, nemamo zabeležene primere da je neka politička stranka zabranjena.
Podsetimo, početkom devedesetih je Vojislavu Šešelju odbijena registracija Srpskog četničkog pokreta sa obrazloženjem da „svojim imenom vređa javni moral“.
„U Srbiji Ustavni sud odlučuje ne samo od zabrani rada političke stranke već i sindikalne organizacije, udruženja građana, pa čak i verske zajednice. Na taj način Ustavnom sudu su data nepotrebno preširoka ovlašćenja, pa smo imali slučaj pre nekoliko godina da nismo odlučivali o zabrani stranke, ali jesmo o o druženju građana, pa čak i o navijačkoj grupi“, precizira politikolog Surlić.
Tabloidizacija i politizacija
Nedostaci zabrane, kako ističe, mogu biti višestruki.
Prvo, razlozi za zabranu su obično preširoko postavljeni i uglavnom podrazumevaju ugrožavanje ustavnog demokratskog poretka, pa često postoji sporenje šta je tu zapravo ugrožavanje poretka. Drugo, pravnici i politikolozi se spore da li je sam program i poruka dovoljan razlog ili je potreban i konkretan akt delovanja za pokretanje postupka i kasnije za eventualnu zabranu rada stranke.
Takođe, ističe Surlić, postupci pred ustavnim sudovima najčešće predugo traju i to sa sobom nosi i obaveznu tabloidizaciju pravnog postupka, davanje značajne medijske pažnje datoj političkoj partiji.
Zbog toga, bez obzira što se i u Srbiji i u zemljama regiona često govorilo o zabrani nekih političkih partija, postupci nisu došli do ustavnih sudova budući da uvek postoji alibi da se to radi iz političkih, a ne pravnih razloga odbrane demokratskog ustavnog poretka.
Nacionalnoj demokratskoj partiji u Nemačkoj je, na primer, posle obustave postupka za njenu zabranu 2003. ozbiljno porasla popularnost i ona je u Saksoniji 2004. uspela da pređe izborni cenzus.
Prilikom zabrane političkih partija, sugerišu i drugi autori, treba biti oprezan da od preventivnog ovaj čin ne bi postao represivan i tako gušio pluralizam.
Granica, kako tumači Stefan Surlić, zavisi od toga kako je definisana sloboda govora. Savremena značenja, dodaje, unose i govor mržnje kao akt koji može biti sankcionisan, ali pravnički gledano, sugeriše Surlić, ipak bi trebalo da neka granica bude konkretno delovanje.
