Vladika Teodosije (Šibalić) u intervjuu za RIA Novosti govorio je i o situaciji u kojoj žive Srbi na Kosmetu, kao i o tome šta je obnovljeno od srpskih svetinja uništenih u pogromu marta 2004. godine.
Koliko crkava i manastira danas funkcioniše na Kosmetu? Da li ima otvorenih crkava i sveštenika u Prištini?
— U Eparhiji raško-prizrenskoj, na teritoriji Kosova i Metohije, trenutno imamo 160 parohijskih hramova i 14 aktivnih manastira. U Prištini postoji stara Crkva Svetog Nikole iz 19. veka, koja je bila zapaljena u martovskom pogromu 2004. godine i ona je, za sada, delimično obnovljena. U njoj služi jedan sveštenik i đakon, koji tu žive sa svojim porodicama. Nezavršeni Hram Hrista Spasa u centru grada izložen je stalnim skrnavljenjima i provokacijama i, nažalost, nemamo sredstava ni mogućnosti da tu crkvu sada završimo.
Koliko je obnovljeno hramova i manastira koji su uništeni u martovskom pogromu 2004. godine? Da li ekstremne grupe i sada skrnave i uništavaju srpske pravoslavne svetinje, vrše napade na sveštenika i monaha u pokrajini?
— Od hramova i manastira, koji su uništeni u martovskom pogromu 2004. godine, većina je obnovljena. Rađeno je po fazama obnove na svim objektima i do 2010. godine završeno je 70 odsto posla. Rad Komisije za obnovu, koji je vodio Savet Evrope, potom je stao, jer je Priština insistirala da srpski Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Beograda ne može više da učestvuje u procesu obnove. U međuvremenu neki objekti su obnovljeni uz pomoć Vlade Republike Srbije, Evropske unije, norveških vlasti, a pomoć za obnovu sakupila je i Ruska pravoslavna crkva. Nažalost, većina hramova koji su uništeni od 1999. većinom nisu obnavljani. Direktni napadi na naše crkve su sada ređi nego pre, izuzevši Hram Hrista Spasa u Prištini, gde se ovih godina provokacije i skrnavljenja nastavljaju kontinuirano.
Kakve snage danas obezbeđuju srpske manastire i objekte SPC na Kosmetu? Da li je ta zaštita dovoljna, da li je ona na visokom nivou? Sa kojima još teškoćama se suočavaju sveštenstvo i monaštvo na KiM?
— Naše hramove i manastire u većinski albanskim sredinama obezbeđuje Kosovska policija mešovitog nacionalnog sastava. Jedino je Manastir Visoki Dečani još pod zaštitom KFOR-a, zbog izuzetno teške bezbednosne situacije u dečanskoj opštini. Do sada nismo imali ozbiljnijih problema sa Kosovskom policijom, iako smatramo da u slučaju većih nereda oni neće biti u mogućnosti da adekvatno zaštite naše svetinje. Naše sveštenstvo i monaštvo se sada najviše suočavaju sa institucionalnim problemima, problemima zaštite crkvene zemlje, kao i povremenim verbalnim provokacijama. Još nije moguće da služimo na svim mestima, jer u Mušutištu kod Suve Reke lokalni Albanci uporno onemogućavaju dolazak povratnika Srba i obnovu hrama iz 1314. i manastira iz 15. veka, koji su porušeni u leto 1999. godine
Imate li bilo kakvu pomoć u svakodnevnom životu od strane komšija — kosovskih Albanaca — koji su prijateljski raspoloženi? Ili takve jednostavno ne postoje, pa pozitivnih kontakata sa njima u principu nema?
— Odnos sa lokalnim Albancima nije isti u svim delovima Kosova i Metohije. Negde postoji relativna tolerancija, recimo u Prizrenu, a u Đakovici, Dečanima, Klini imamo mnogo težu situaciju. Situacija je bolja nego pre u tom smislu što više nema toliko napada i nasilja i što se slobodno putuje, ali atmosfera je i dalje prilično napeta, posebno ovih dana, i postoji veliki potencijal za nove nerede. Voleli bismo da ima mnogo više pozitivnih primera, ali gotovo je nemoguće čuti bilo koga među kosovskim Albancima da nešto javno pozitivno kaže o našoj Crkvi ili Srbima uopšte. U novinama ima dosta zapaljivih tekstova sa neskrivenim izlivima etničke netrpeljivosti.
Kako se razvija crkveni i duhovni život u Prizrenu, gde sad se nalazi sedište Vaše Eparhije? Kako mislite, koliko je uspešna danas crkvena misija u celini u Srbiji?
— U Prizrenu sada u punom kapacitetu radi obnovljena Bogoslovija Svetog Kirila i Metodija, sa 55 učenika i 13 profesora. Svi objekti uništeni 2004. godine u Bogosloviji, sada su obnovljeni. Nažalost, Srba u Prizrenu je malo, jedva desetak lica, većinom starijih, koji nisu ni sve vreme u gradu, posebno zimi. I pored toga bogosluženje se redovno obavlja i imamo na veće praznike poklonike iz raznih krajeva Srbije i Crne Gore, koji učestvuju u službama. Što se tiče crkvene misije u Srbiji, može se reći da obnova slobodnog rada i života Crkve, koja je počela devedesetih godina, još traje i priličan broj mlađih ljudi redovno učestvuje u crkvenom životu. Uvek može da se više radi i mi na prostoru naše Eparhije ulažemo maksimalne napore da Crkva pomaže narod u dobrotvornim akcijama, pa imamo u Eparhiji šest narodnih kuhinja, u kojima se svakog dana hrani preko 2.000 socijalno ugroženih lica.
Kako procenjujete pomoć, koju Srpskoj crkvi na Kosmetu pruža Rusija, Ruska pravoslavna crkva?
— Pomoć RPC nam mnogo znači. Preko Sretenjskog manastira iz Moskve, sakupljena su značajna sredstva za obnovu Prizrenske bogoslovije, a Rusija je preko fondova Uneska obezbedila 2,5 miliona dolara za obnovu porušenih pravoslavnih hramova u neredima 2004. godine. Bratska pravoslavna solidarnost Moskovske patrijaršije mnogo nam znači, kao i stalno zalaganje Rusije da se zaštite preostali Srbi i naše svetinje na Kosovu i Metohiji.
Kakva je Vaša prognoza razvoja situacije sa crkvenim životom na KiM? Ima li ovde budućnost srpska zajednica?
— `Srbi već vekovima na Kosovu i Metohiji prolaze golgotu, ali naš narod je uvek nalazio snage za duhovnu obnovu. Nadamo se da će tako biti i ovaj put i da Srbi nikada neće u potpunosti napustiti Kosovo, jer je ovde središte naše duhovnosti i istorije. Naše svetinje su stubovi na kojima počiva identitet našeg naroda i verujemo čvrsto u Boga da će i pored svih iskušenja koja nas snalaze Bog zaštiti našu Crkvu sa njenim vernim narodom.
Šta biste mogli da kažete Rusima na kraju našeg razgovora?
— Ruskom narodu želimo pre svega da izrazimo našu blagodarnost za toliko značajnu duhovnu, moralnu i materijalnu podršku, koju nam pruža. Razumevanje koje u Rusiji postoji za Kosovo i Metohiju veoma je važno i nadamo se da će Rusija i u vremenu koje je pred nama učiniti sve što je moguće da se obezbedi slobodan život preostalim pravoslavnim Srbima na Kosovu i Metohiji i, ako Bog da, da se sve porušene crkve obnove, a naš prognani narod vrati.
