Do sada navodno neutralna Albanija rešila je izgleda da baci karte na sto i da se direktno umeša u pregovore između Beograda i Prištine, koji bi mogli da zapadnu u potpuni ćorsokak.
Šest godina, prema rečima albanskog ministara spoljnih poslova Ditmira Bušatija, sasvim je dovoljno da se dijalog revidira, posebno zbog toga što Beograd vidi dijalog kao mogućnost za povratak na Kosovo.
Bušati je ovo izjavio posle hapšenja bivšeg kosovskog premijera Ramuša Haradinaja, nakon što je od Evropske unije zatražio da izvrši pritisak na Srbiju zbog „miniranja procesa normalizacije odnosa Beograda i Prištine“.
Prekid dijaloga Beograda i Prištine (zbog hapšenja Haradinaja) zatražile su i zvanična Albanija i sve opozicione političke partije na Kosovu, a sličan stav ima i kosovska ministarka za dijalog Edita Tahiri.
Nije tajna da je briselski dijalog zapao, da ne kažemo u komu, ali u tešku depresiju, jer od potpisivanja Sporazuma o pravosuđu faktički ništa više nije realizovano.
Zajednica Srpskih opština, najbitnije pitanje za Srbe na Kosmetu, ostala je „mrtvo slovo na papiru“, do te mere da je Beograd najavio da će Srbi sami formirati ZSO do Sretenja ako Priština to ne uradi, kao obavezu preuzetu parafom stavljenim na Briselski sporazum. S druge strane, Priština je najavila da će u slučaju njenog uspostavljanja na „unilateralan način“, proglasiti ilegalnom.
Iz Evropskog parlamenta stigla je nova poruka, bolje rečeno ucena — Beograd treba da uskladi spoljnu politiku sa EU (uvede sankcije Rusiji), a zauzvrat će Priština da formira ZSO.
Da li je Briselski dijalog mrtav, i koliko je Albanija umešala prste u sve to?
Dr Aleksandar Mitić, predsednik Centra za strateške alternative, kaže za Sputnjik da komentari Ditmira Bušatija (a ranije i Edija Rame) ne bi zavređivali pažnju da ne ogoljuju istinske zajedničke težnje i namere Tirane i Prištine.
„Za Albance je briselski dijalog samo taktičko, prolazno sredstvo za legitimizaciju otimanja Kosova i Metohije i uspostavljanje trajnog i punog suvereniteta nad otetom teritorijom“, ističe Mitić.
Tragikomično je, dodaje on, da Rama i Bušati kritikuju EU, koja je od 2007. godine glavni izvođač radova na ovom velikoalbanskom projektu.
„Ključno je da jedan ratni zločinac koji nastavlja da se ruga svojim žrtvama bude konačno priveden pravdi koja nija farsična poput one ’haške‘. Ako je cena toga zaustavljanje daljeg ’dijaloga‘ i primene Briselskog sporazuma — tim bolje, jer je taj ’sporazum‘ od samog starta izuzetno loš za Srbiju i kosovske Srbe“, ističe naš sagovornik.
Nažalost, dodaje on, dosadašnja iskustva nam govore da će Haradinaj biti na slobodi, a da će se dijalog u Briselu nastaviti sa daljim gubicima za Srbiju. Sve ostalo bi bilo pozitivno iznenađenje.
Dušan Proroković iz Centra za strateške studije ne vidi direktnu ulogu Albanije u dijalogu u Briselu, ali ističe vezu Tirane i Prištine.
„Vlada Edija Rame je mnogo investirala u preuzimanje nove uloge na Kosovu, između Tirane i Prištine potpisan je niz sporazuma, od ekonomskih, do podizanja vojnih odnosa na novi nivo. Albanija želi da igra vrlo aktivnu ulogu u stvaranju takozvane kosovske armije i njenom potonjem naoružavanju“, ističe Proroković.
Profesor Slobodan Samardžić, bivši Ministar za Kosovo i Metohiju, napominje da je Albanija oduvek bila prisutna u strategiji oduzimanja Kosova od Srbije i stvaranju takozvane „prirodne Albanije“.
„Glavno pitanje sa naše tačke gledišta jeste šta će povodom izjava iz Albanije uraditi takozvani posrednik, dakle EU. Ako budu ravnodušni prema ovakvim nastupima iz Albanije, onda je poruka jasna — i dalje su na njihovoj strani. Ako je tako, onda se postavlja pitanje šta će naša vlada da učini. Po meni, naša država bi trebalo da pokazuje što manje nestrpljivosti prema tim pregovorima jer oni ionako ne vode nikuda. Mada, taktički gledano, mi računamo na te pregovore kako bismo dobili što više podrške od EU. Međutim, kako EU ne reaguje na ovako izrazito i jasno mešanje Albanije u ova pitanja, onda znači da se ona sa time slaže. Samim tim, naša strana bi tu trebalo da bude mnogo manje osetljiva i mnogo više sa nekom porukom Briselu da čeka razrešenje novonastale situacije, to jest, da vidi da li će Brisel posredovati i otkloniti uticaj države Albanije na dijalog“, ističe profesor Samardžić, napominjući da albanski uticaj nije nov u regionu, te da stoga to nije iznenađenje, kao i da zbog toga ne treba reagovati, već se stalno obraćati Briselu i „provocirati ih zahtevom da oni objasne o čemu se tu radi“, navodi naš sagovornik.
Samardžić ne smatra da je najava da će Srbi sami formirati ZSO nekakav bunt Beograda. Naprotiv, kako navodi, mnogo veći efekat bi bio taj da vratimo stanje na severu Kosova pre 2013. i lokalnih izbora koji su održani po kosovskim zakonima.
„ZSO se nalazi u nekoliko prvih tačaka iz Briselskog sporazuma. Po Ustavu Kosova, koji je prepisani plan Martija Ahisarija, postoji takva opcija. Tako da je ZSO njihova ustavna obaveza“, podseća Samardžić.
Ni Proroković ne misli da su koraci koje Srbija želi da preduzme kada je u pitanju formiranje ZSO jednostrani jer bi se, kako navodi, na taj način opet okretali u jednom uskom okviru koji je propisan Briselskim sporazumom.
„Ako se preduzimaju jednostrani koraci, onda to treba da se radi u skladu sa našim Zakonom i Ustavom i pravnim poretkom Republike Srbije. Drugim rečima, treba raspisati lokalne izbore na teritoriji KiM i uspostaviti nove organe lokalne samouprave, i na taj način pokazati da se može voditi i drugačija politika“, zaključuje Proroković.