Vratićemo se na to suštinsko pitanje.
Za početak, teško da je iko u prvim danima 2016. godine mogao da stavi velike pare na opkladu da će Velika Britanija iskoračiti iz Evropske unije, a da će kontroverzni milijarder Donald Tramp postati predsednik Amerike.
A baš ta dva događaja, „bregzit“ i izbori u SAD, prodrmali su globalni voz iz davno zakucanog mondijalističkog koloseka, politički obeležili odlazeću godinu i najavili krupne tektonske promene tokom 2017.
To su takva pomeranja da čak i zabrinuti kolumnista „Vašington posta“ najavljuje stvaranje novog svetskog poretka, u kome SAD neće biti jedina velesila, već da će joj značajno parirati Rusija i Kina.
Teško da iko sada, na startu 2017, može uložiti kuću i imanje da liderka Nacionalnog fronta Marin le Pen neće pobediti na prolećnim izborima u Francuskoj, a njen trijumf bi mogao da dovede do konačnog i potpunog urušavanja Evropske unije.
A posle sve učestalijih i paklenijih terorističkih napada širom Evrope, kruni se na račun desničara iz Alternative za Nemačku sve više i podrška kancelarki Angeli Merkel, koja je možda i poslednji siguran politički i ekonomski stub EU.
Prvi važni evropski izbori već su u martu u Holandiji i tamo je najveći favorit Gert Vilders, lider desničarske Stranke slobode. Tu je i politički trusna, ali evropski uticajna Italija, gde se održavaju izbori najverovatnije u junu, a koja se već nudi da posreduje u procesu ukidanja sankcija Rusiji…
Izvesno je i, posle događaja u Ukrajini i Siriji, da je upravo Vladimir Putin, prvi čovek Ruske Federacije, najveći spoljnopolitički dobitnik u godini za nama. I da, bez obzira na poslednje gubitničke trzaje Obamine administracije, sa krupnim kapitalom dočekuje inauguraciju Donalda Trampa, sa kojim bi mogao da napravi novi dogovor za svetsku budućnost.
Dakle, reč godine i za 2017. je — neizvesnost. Izvesne su samo krupne i duboke planetarne političke promene koje su postale potpuno nezaustavljive.
I tu dolazimo do lakog odgovora na početno pitanje. Tu shvatamo kakvu bi nepopravljivu istorijsku grešku načinila Srbija da je usled lažnih reflektora koji su joj zaslepljivali oči odabrala odustajanje od Kosova, Srpske, Rusije, svog imena i postojanja. Samo da bi usled globalnih svetskih potresa možda brže preskočila neko poglavlje na putu ka EU, a izgubila sve ostalo.
Zato je od suštinske važnosti da kroz tesan klanac velikih geopolitičkih igara čuvamo prvo sebe, svoju nezavisnost i da se držimo prijatelja.
Spoljnopolitički ciljevi i prioriteti se biraju i menjaju. Ali se zarad njihovog ostvarenja nikad ne žrtvuje država.
Jer ko zna šta velikom svetu tek donosi 2018. Na to tek niko ne bi smeo da se kladi.
