On navodi da je nakon kolapsa Sovjetskog Saveza postalo moderno da se o SAD govori kao o jedinoj svetskog supersili.
Kada je reč o njenoj vojnoj snazi, nijedna država joj nije bila ni blizu, a činilo se da je Zalivski rat dokazao to. Jeste, nekoliko zemalja imalo je nuklearno oružje, ali njegova upotreba nije dolazila u obzir jer su svi bili svesni da u takvom ratu ne bi bilo pobednika.
Veliki broj zemalja, u nadi da će imati ekonomski rast, krenuo je putem američke globalizacije, a svi su verovali da će „paks amerikana“ dovesti do opšteg mira i stabilnosti u ratovima izmučenom svetu.
„Ali… to se nije desilo. Očigledno je da gorenavedene vizije više ne opisuju svet u kome živimo, ako su ga ikada ranije uopšte i opisivale“, navodi Semjuelson.
Prema njegovim rečima, ekonomije širom sveta su u zastoju. U SAD, Kini, Nemačkoj rast je daleko manji u odnosu na nivo na koji su te države navikle, a taj trend preneo se i na „manje igrače“.
Kolumnista piše i da su globalizacija i slobodna trgovina postali ozloglašeni zbog otpuštanja stotina hiljada radnika, smanjivanja plata i to sve u takozvanim „civilizovanim društvima i državama“, da je broj penzionera sve veći, a da države sve teže isplaćuju njihov teško zarađeni novac.
„Javno mišljenje, umesto da jača demokratske ideale, okrenulo se ka ekonomskom populizmu i nacionalizmu (zdravo ’bregzite‘, zdravo Donalde). Priča o jedinoj svetskoj supersili takođe je tužno pala u vodu“, piše „Vašington post“.
Ako je moć sposobnost da dobiješ ili uzmeš šta god poželiš, po tom standardu Kina i Rusija su i te kako velike sile, a Amerika i ne baš.
Semjuelson ocenjuje i da je nuklearni konsenzus jedna velika laž. Severna Koreja ima atomsko oružje, Iran bi uskoro mogao da ga razvije. Što ga više zemalja poseduje, veća je šansa da neko pritisne kobno dugme.
Posle Drugog svetskog rata, SAD su razvile globalnu strategiju. Amerika bi vojno štitila svoje saveznike, a istovremeno se nadala da bi mir promovisao prosperitetna, stabilna i demokratska društva, piše "Vašington post".
Po toj strategiji, društva bi sama odbacila komunizam, psihološki i politički. Uprkos brojnim promašajima, ta strategija je generalno uspela. Evropa i Japan su ponovo izgrađeni, SSSR je propao, a komunizam je bio diskreditovan.
Identičan sistem SAD su planirale da primene posle kraja Hladnog rata.
Međutim, ono na šta nisu računale jeste reakcija drugih država i kompleksnost koju sa sobom nosi istorija.
Kolumnista je ocenio i da je zanimljivo i to što su smanjenju moći SAD neretko doprinosili njeni lideri.
Prema njegovim rečima, nadmeno uzdržavanje odlazećeg američkog predsednika Baraka Obame od vojne reakcije je i te kako evidentno na primeru Sirije, gde glavnu reč ima ruski predsednik Vladimir Putin, a posle Obame na red dolazi Donald Tramp koji preti uvođenjem visokih tarifa na uvoz robe iz Kine i Meksika.
„Postoji i šira slika. U svojoj knjizi ’Svetski poredak‘ čuveni Henri Kisindžer piše da je svet u najvećoj opasnosti onda kada međunarodni poredak prelazi iz jednog sistema u drugi — ’Ograničenja nestaju, a polje je otvoreno za neumoljive glumce koji imaju najveću želju za širenjem. Sve dok se ne uspostavi novi sistem, postojaće samo jedan vladar — haos‘“, zaključuje kolumnista.
