Makedonija, Crna Gora, Srbija, delom i sama Grčka… Čini se da „političku“ sudbinu, da je tako nazovemo, u poslednjih deceniju i nešto u svim ovim državama diktiraju — albanske stranke. U Makedoniji se čeka da najveća albanska stranka DUI odluči da li će vladu voditi Nikola Gruevski ili Zoran Zaev.
Srbiji se kao (ne)uslov za EU postavlja „normalizacija“ odnosa sa sopstvenom južnom pokrajinom. Albanci sa juga Srbije traže „podršku Kosova u prevazilaženju prepreka sa kojima se suočavaju zbog politike koja je u suprotnosti sa politikom iz Beograda“. U Crnoj Gori već je odavno jasno da vlast ne bi opstala da nije podrške albanskih stranka. Na severozapadu Grčke žive Albanci koji se nazivaju Čemri, a tako i zovu oblast u kojoj žive — Čamerija — na šta Grci ne gledaju blagonaklono jer se ovaj naziv vezuje za albanski iredentizam, to jest za nacionalističke pokrete i ideologije koji se zalažu za menjanje državnih granica kako bi etničke manjine koje žive na pojedinom području došle pod vlast države gde čine većinu.
Dakle, Albanija i Albanci koji su godinama sinonim za siromaštvo odjednom su se našli u ulozi nezaobilaznog političkog faktora u ovom regionu na Balkanu. Pitanje je — kako?
Politikolog Dragomir Anđelković odgovarajući na postavljeno pitanje citirao je jednog NATO generala: „Moć nacije i države kratkoročno zavisi od vojne sile, ekonomije, a dugoročno od demografije“.
„Albanci su narod koji je u proteklih pola veka imao najveći demografski bum u Evropi, a plodove tog buma sada skupljaju. Postali su u mnogim zemljama relevantan faktor, a i neke velike sile, pre svega Amerika, u jedom trenutku su ih prepoznale kao — upotrebljive. Narod su koji ima veliki rast, koji je relativno civilizacijski na niskom nivou i čija politička elita može da se kupi i na neki način usmeri u željenom geopolitičkom pravcu“, kaže Anđelković.
Statistika pokazuje da osim u matici Albaniji, gde živi oko 2.300.000 Albanca, popriličan broj njih živi na Kosovu i Metohiji (oko 1.588.257), severozapadu Makedonije (509.083), jugu Srbije (oko 50.000) i jugozapadu Crne Gore (30.439). Ne treba zanemariti ni albanske zajednice u mnogim drugim zemljama, uključujući Tursku, Grčku, Italiju, Švajcarsku i Nemačku, koje čine oko 22 odsto albanskog tela. Ovome treba dodati i jaku dijasporu u Americi, 182.423 osobe, a u taj broj ulaze samo oni koji su se izjasnili kao etnički Albanci. Procena je da je on mnogo veći.
Anđelković kaže da Albanci koriste stečene pozicije koje sada masovno eksploatišu u mnogim državama. On, međutim, navodi da u poslednje vreme demografski faktor i kod njih počinje da jenjava, a da je pozicija trojanskog konja, koju je Zapad namenio Albancima na Balkanu, polako ali sigurno uzdrmana.
„Ta pozicija, koju su stekli na osnovu burnog i brzog rasta i plemenske strukture, polako nestaje, a i sami oni polako postaju u duhu modernizacije dekadentni. Tako da verujem da će ih oni koji su ih u jednom momentu uzeli kao pulene —otpisati. Posebno posle pobede Trampa u Americi i u narednoj fazi kada se očekuje resetovanje rusko-američkih odnosa, što će se projektovati i na naš region. Tako da oni u ovom trenutku jesu nezaobilazan faktor, ali mislim da neće još dugo biti“, kaže Anđelković.
Aktivna uloga albanskog faktora na Balkanskom poluostrvu vezana je uglavnom za ideju formiranja „Velike Albanije“ — države koja bi ujedinila sve teritorije sa albanskim stanovništvom. Prema rezultatima ankete agencije „Galup Balkan monitor“ iz 2014, najmanje 75 odsto anketiranih na Kosovu i 70 odsto u Albaniji izjavilo je da podržava ideju o „Velikoj Albaniji“.
S druge strane, međunarodne institucije i uticajne države ovu pretnju ignorišu i delovanja albanskih separatista pokušavaju da predstave kao pobunu Albanaca zbog kršenja njihovih ljudskih prava. Doduše albanska politička elita više voli da se umesto kovanice „Velika Albanija“ i „panalbanizam“, koristi termin „albansko nacionalno pitanje“ koji se objašnjava kao „pokret za oslobođenje albanskih zemalja od strane okupacije i njihovo udruživanje u posebnu albansku državu“.
Dušan Radaković iz Centra za zastupanja demokratije sa severa Kosova kaže da su Albanci napravili kompaktnost pri čemu ima različitih stranaka i mišljenja, ali su, kad je u pitanju nacionalni interesi, jedinstveni.
„Mislim da su pragmatični i da veliku pomoć imaju od dijaspore u Zapadnoj Evropi koja im pomaže u realizaciji svega toga“, kaže Radaković.
Na kartama „Velike Albanije“, koje su vrlo rasprostranjene u svim delovima Balkana gde žive Albanci, Albanija je predstavljena kao teritorijalna državna tvorevina sa „prestonicom“ u sadašnjem makedonskom glavnom gradu Skoplju, i označena je kao „etnička Albanija“. U njoj su sadašnja Albanija, Kosovo, južnosrpske opštine Preševo, Medveđa i Bujanovac u kojima živi mešovito srpsko-albansko stanovništvo, veliki deo Makedonije, Crna Gora zajedno sa Podgoricom i grčka oblast Epir, to jest, po albanskom — Čamerija.
