„Obeležena 102. godišnjica Kolubarske bitke“, „Danilović novi predsednik KSS-a“, „Mogu li roditelji da odgovaraju za zločine maloletnika?“, „BG: Ucenom snimcima seksualnih odnosa uzele 30.000€“, „Kanadski vatrogasci sat vremena spasavali losa“, „U Italiji pao osumnjičeni za beogradsku 'pljačku veka'“, „U centrima za migrante 2.500 dece, 500 maloletnika bez pratnje“, „Deseti Kustendorf u promenjenom terminu“, „Josipa Lisac 14. februara u Sava Centru“…
Poljska je primer koji potvrđuje pravilo
Pretpostavljamo da ste prepoznali neke od (probranih) jučerašnjih naslova iz srpskih medija.
Ono što vam sigurno upada u oči jeste da među najvažnijim naslovima nema vesti sa imenima političara, njihovih izjava, intervjua, reagovanja…
Povod za ovaj kratki eksperiment je vest iz Poljske „Bunt novinara — petak ’Dan bez političara‘ u medijima“, iz koje saznajemo da su glavni poljski mediji, izuzev državnog radija, televizije i agencijskog servisa, proglasili petak za Dan bez političara u medijima.
Na ovakav potez odlučili su se zbog protesta povodom novih drastičnih ograničenja za izveštavanje iz poljskog parlamenta — Sejma.
Zato poljski novinari o političarima neće govoriti, a fotografije poslanika biće objavljivane bez lica.
Njihovo da kriju, novinarsko da otkriju
Posao medija jeste da budu oči i uši javnosti i da umesto nje ispituju, istražuju, objavljuju.
Vest je sve ono što neko (a najčešće političari) pokušava da sakrije. Zato je medijska slika neke zemlje poprište konstantne borbe između onih koje uče i koji se trude da otkriju, odnosno novinara i onih koje uče da (barem neke stvari) sakriju, odnosno političara.
Iako se ovi potonji zaklinju da govore ono što misle i rade ono što govore, iako tvrde da im je cilj transparentnost i uprkos tome što ih mnoštvo zakona na to obavezuje — političari u svim državama sveta nešto moraju da sakriju zbog prirode posla, a nešto sakriju zbog svoje prirode. Zbog toga su mediji i novinari tu da javnost takve stvari sazna.
Da li je onda izbegavanje izveštavanja o političarima, uskraćivanje prava javnosti da (sa)zna? Jesu li time novinari prekršili jedan od osnovnih zakona svog posla?
U idealnoj, laboratorijskoj verziji sugurno da bi novinari bili krivi.
Međutim, političari su toliko postali samodovoljni da misle da su i narod, i država, i mediji, tu zbog njih, a ne da su oni tu da upravljaju (a ne vladaju) u ime naroda i zbog naroda.
Takav virus, ponavljamo, zahvatio je većinu svetskih zemalja, pa političari ne paze šta će mediji objaviti i ne boje se medija, već mediji paze šta će na neku njihovu objavu reći političari i boje se reakcije političara.
Stavi sliku i piši šta hoćeš
Takođe, važan detalj u razumevanju stava poljskih kolega i odbrane njihovog poteza jeste reakcija jednog srpskog političara sa početka devedesetih godina prošlog veka: „Stavi sliku, i piši šta hoćeš“.
Dakle, političarima je najbolje kad se o njima pozitivno piše, kad u izveštaju imaju pozitivnu konotaciju i kad celokupan eho izveštavanja ima afirmativnu notu o njima. No, ako ne može pozitivno, onda je dobro bilo kakvo pisanje o njima. Samo da se piše, izveštava, odnosno da ih ima u javnosti, da su prisutni.
Političar koga nema u vestima je zaboravljen političar. Zaboravljen političar je mrtav političar.
Zato je štampanje novina, publikovanje vesti i pravljenje priloga bez političara najbolji odgovor tim političarima od onih koji se osećaju ugroženim i koji zbog njihovih odluka ne mogu da obavljaju svoj posao.
Dabome, time i javnost ne ostaje uskraćena za informaciju. Jer činjenica da na fotografijama nema političara i u tekstovima nema njihovih imena i izjava, šalje veoma jaku vest o njima.