Ili je vole, ili je mrze. To je dobro za čoveka i ponajviše od svega govori o tom čoveku. Za novinare je takva vrsta odnosa presudna pošto je porazno da za nekog žurnalističkog profesionalca na pitanje kakav je, kažu: „Paaa…, onako“. Šta bre onako, a po vazdan traži odgovore na onih pet pitanja, pa na koncu pored trafike ili televizora čitaoci i gledaoci ne reaguju — niti hvale, niti kude. Kad uradak dotičnog ne izaziva nijednu vrstu emocija… džaba posao.
Ugrica — jedino oružje
Ljiljana Smajlović, dojučerašnja glavna urednica „Politike“, izaziva emocije. Oni koji je oslovljavaju sa „Ugrica“ — njeno devojačko prezime, koje navodni poklonici ravnopravnosti nemilosrdno koriste kako bi joj naudili i pokazali da neko ko zastupa državotvorne stavove nosi muslimansko prezime — misle da je neuporedivo veći broj mrzitelja njenog dela i lika. Oni koji je oslovljavaju sa „Ljilja“ — vole to njeno „prema svecu i tropar“, vole njene akcije i reakcije — pa i kad nisu saglasni sa njima, i vole, bre, što je fajter.
Ljiljana je rođena Sarajka, a prema internet enciklopedijama više je kao dete pratila onomadašnju hladnoratovsku „Kubansku krizu“ od igranja lutkama. Valjda je to ono sarajevsko — „Hoće li sunce u ovom gradu ikad zasjati kako treba“, koje izgovara Slobodan Aligrudić u Kusturičinom „Sećaš li se Doli Bel“ i koje je, godinama kasnije, Ljiljana donela iz Sarajeva u Beograd.
Pre pisanja za nedeljnike „Vreme“, „Evropljanin“ i „NIN“, Ljiljana Smajlović je uspela i da „vidi sveta“: porodično u Alžiru, usavršavanje u Kaliforniji, profesionalno u Briselu… To je za novinara, pogotovu u ono vreme pre pojave „Gugla“, veoma bitna profesionalna referenca. Međutim, takvi kad vide kako je preko grane, kad se vrate baš vide i jasnije i dalje — a to „viđenje“ smeta domaćoj sredini. Izveštavanje sa suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu — samo i jedino držeći se principa profesije, uprkos htenju građanštine da vide samo navijačko pljuvanje „zločinca Slobe“ — ostaće upamćeno kao pobeda novinarstva i poraz onih koji su hteli Ljiljine „rogove“ kao trofej.
Već od tad počinje da bude više onih koji umesto — „Ljilja“, kažu — „Ugrica“.
Vaspostavljanje „Politike“ — deo prvi
Onomad su i Ugrica, i Ljilja, i Smajlovićeva uspele da vaspostave „Politiku“. Mirko Ilić, o čijim preporukama za redizajn stvarno ne treba pisati, ušminkao je ovaj najstariji dnevni list na Balkanu, a Ljiljana je mu razdrmala unutrašnju strukturu. Bile su to novine koje su imale činjenične vesti, još jasnije analize vesti, tekstove koji izazivaju reakcije, slobodne komentare i autore koji stavovima teraju na polemiku.
I onda je — vođena principima profesije, a ne željama „kabineta sa Andrićevog venca“ — integralno prenela intervju tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, u kome dotični svom medijskom savetniku Nebojši Krstiću objašnjava ko je tu — od njih dvojice — predsednik, a ko savetnik.
Ljilji je potom objašnjeno da ne može ni u ambasaduru ni u redakciju. Otišla je u Udruženje novinara Srbije i uspela da pokaže da od Komrakovljevog (Milorad) kružoka može postati profesionalno udruženje novinara. A i napravila je distinkciju od onog drugog udruženja koje je to bilo devedesetih, ali je dvehiljaditih pretvoreno u neku vrstu nevladine organizacije koja se više bavila politikom neko profesijom.
Posle dolaska naprednjaka na vlast, Ljiljana Smajlović se vratila u „Politiku“. Naravno, i tu je bio potreban politički mig kao odobrenje, ali i ova „druga Ljiljina ’Politika‘“ nije bio Vladin propagandni materijal. Nikako.
Naravno, oni koje stavismo u grupu „Ugrica“ su „Politiku“ čitali do impresuma, a (nepročitane) tekstove pljuvali do poslednjeg slova. Oni drugi su uživali što imaju „šta da pročitaju“.
Ni jedni, ni drugi, ali ni Smajlovićeva, ni Ugrica — niko nije znao, kao što ni danas ne zna, odgovor na pitanje: čija je „Politika“?
Novinari su, inače, najupućeniji u dešavanja u tuđim redakcijama, pa tako vesti proverene iz više puta po dva nezavisna izvora svedoče da je u neobjektivnim okolnosti poslovanja „Politike“ bilo previše subjektivnog davanja. A to kad-tad mora da iskulja.
U ime naroda!
Ljiljana je javno upitala: „Hoće li sunce u ovoj Kući ikad zasjati kako treba?“ i kao svaki ozbiljan novinar postavila još nekoliko pitanja čiji odgovori bi bili vest za celu naslovnu stranu. Uradila je to u ime naroda, čitalaca, kodeksa… Uradila je to da prekine manipulacije. Učinila je to jer je to moralno pitanje. Jer svaki čovek kad se rodi mora i da umre, a svaki novinar kad-tad mora spakovati penkalo u futrolu. Zato valja misliti kako će te pamtiti. Zato valja i „poginuti“.
Najzad je stigao odgovor. Menadžment se „zahvalio“ Smajlovićki. Nadrealna situacija kao kad u filmu Živka Nikolića „U ime naroda“ uspešan privrednik koji odskače od okoline mora da „otputuje“ u Kinšasu. Da ne bi odskakao.
„I dok je utakmica ova trajala ⁄ stariji ljudi su uzimali riječ ⁄ Sine, Hase je tukô ⁄ Engleze, Švabe i Ruse ⁄ i ovo sad mu je posljednji meč“.
Prethodni citat deo je antologijskih stihova sarajevskog „Zabranjenog pušenja“ posvećenih Asimu Ferhatoviću Haseu, jednom od legendi nekadašnjehg jugoslovenskog fudbala, u pesmi „Nedelja kad je otišô Hase“.
I oni koji za ovu novinarku kažu „Ugrica“, i oni koji je zovu „Ljilja“, znaju da Smajlovićka nije izvela poslednji udarac. A „Politika“? Pa nešto se pitaju i čitaoci. Ako vas ima!
