Da li je moguće opipati državu. Osetiti je pod prstima. Za Srbiju znamo da je to sigurno moguće. Kupite dnevni list „Politika“ i taj papir između palca i kažiprsta sa novinama (vestima) kao lakmus pokaže stvarno stanje u društvu. Tako je već 112 godina.
„’Politika‘. Izlazi svakog dana“, pisalo je na prvom od četiri lista tog 12. januara 1904. (ili 25. januara prema novom kalendaru — pošto je do 1919. važio stari kalendar).
„Da slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gnjeva i bez pristrasnosti; da pravednom kritikom vladinog rada potpomaže opoziciju; da lojalnoću svojom i nepristrašnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije; da podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo od sebe, eto, to je zadatak slobodne, nezavisne štampe“, citiran je na, toj prvoj, naslovnoj strani govor kancelara Nemačke Ota Eduarda Leopolda fon Bizmarka u nemačkom parlamentu. Naslov teksta bio je — „Zadatak nezavisne štampe“.
Čuvar vremena
„Ovaj svet je podeljen oštro na dva dela-na budale i na one koji trpe. Puno je budala ovde, a i lakovernih ljudi koje je lako kupiti i još lakše zavesti. Ti ’domaćini‘ misle da je njima dato da potroše da potroše kao svoje sve vreme jednog naroda kao da iza njih više ništa ne može da se dogodi. A ovaj prostor je škrt kada treba da izrodi čoveka sa misijom, čoveka darovitog koji može da vidi barem jedan vek unapred. Zato se ovde stalno strada. Živi se stihijski, primitivno, i svi neprestano stradamo“, napisali su scenaristi filma „Balkanska pravila“ Darko Bajić i Radoslav Pavlović, a izgovorio sad pokojni Danilo Bata Stojković.
Čovek koji je video, barem taj vek unapred, sigurno je bio osnivač „Politike“ Vladislav Ribnikar. Njegova želja i razlog da osnuje ovaj dnevni list sadrži srž onog Bizmarkovog govora, pojašnjenje kralja Petra da najbolji zakon o medijma glasi samo: „Štampa je slobodna“, ali i saznanje da su državu gradile generacije pre nas, da bi trebalo to da činimo mi, i da će je graditi generacije posle nas.
Svakome koji dolazi treba nešto ostaviti. Vladislav Ribnikar im je ostavio nešto stvarno vredno, a kako godine prolaze ta ostavština postaje sve vrednija i vrednija. Prava hartija od vrednosti koja, pritom, ne može da propadne na berzi jer, „Politika“ nije firma, ona je čuvar vremena.
Za 112 sati desi se toliko dobrih ili loših stvari koje čoveku mogu iz korena da promene život. Za 112 dana mnogo toga novog može da bude stvoreno, nečeg drugog uništeno, a sudbine ne samo pojedinaca već čitavih naroda i država mogu da promene smer. Za 112 godina budu dva svetska rata, nekoliko lokalnih i previše regionalnih sukoba. „Politika“ je sve to pratila.
Ko zna da čita, vidi sve
Sve se promenilo. Samo je „Politika“ ostala „Politika“. Rekosmo, kao i Srbija. Menjane su vlasti, idelogije, državna uređenja, oblik vladavine i veličina teritorije, ali u bilo koje vreme da ste u rukama imali „Politiku“ mogli ste sa njenih strana i iz rublika da shvatite geopolitičke prilike, unutrašnje političke odnose, stepen građanskih sloboda, produktivnost ekonomije, glavne pravce u književnosti, umestnosti, filmu…
Tako je bilo i za vreme velikih novinara ovog lista poput Predraga Milojevića, Jurija Gustinčića, Slavoljuba Đukića… ali i u vreme kad su u njemu objavljivali pisci i pesnici Ivo Andrić, Jovan Dučić, Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić, Branislav Nušić, Desanka Maksimović, Bora Stanković… Tako je bilo i kad je onomad karikature u ovom listu objavljivao Pjer Križanić, a tako je i danas kad to isto radi Dušan Petričić. Tako je, uostalom, bilo i kad su „Politikom“ gazdovali Živorad Minović i Hadži Dragan Antić, a tako je i danas kad je uređuje Ljiljana Smajlović.
Otvorite „Politiku“ i vidite sve. To ne znači da je sve što „Politika“ objavi, a pogotovu ono što je „Politika“ objavljivala apsolutno tačno. To znači da „Politiku“ čitaju oni koji o politici kao disciplini i načinu upravljanja državom, iole nešto znaju.
A takvi su savršeno znali kakvo je stanje u društvo bilo devedesetih. Zar tadašnja „Politika“ nije bila kao i tadašnje društvo? Jeste, i te kako. Takvi savršeno dobro znaju kakvo je stanje bilo u Srbiji pre pet ili deset godina, a znaju i kakvo je ono danas. Koliki je stepen tog boljitka ili nazadovanja, takvi samo provere na stranicama „Politike“.
Bilo bi dobro gledati „Politiku“ kroz njene velikane u pravom smislu te reči, možemo je gledati i kroz uređivačku prizmu, ali je najbolji pogled na „Politiku" onaj koji vidi sliku nečeg što je odolelo i ljudima i događajima. I opstalo. Na nogama.
Sve zamerke na račun „Politike“ direktne su zamerke na račun svih nas, jer, rekosmo, „Politika“ je kao i Srbija. To što bi opozicija htela da mediji biju njene bitke i budu alternativa vlasti ali i to što bi vlast da mediji budu provodnici a ne izveštači i kritičari — nije problem „Politike“. Stepen sloboda njenih urednika i novinara direktno je proporcinalan stepenu sloboda u društvu — danas, juče, prekjuče… pa sve tako do 12. januara 1904.
Kad je osnovana „Politika“ je imala vlasnika. Njegovo ime i prezime i dan-danas stoji u zaglavlju, a njegovi naslednici u impresumu ovog dnevnog lista. Međutim, danas na svoj 112 rođendan „Politika" ne zna ko joj je vlasnik. To je problem cele Srbije. Bar za one koji znaju šta je tradicija, šta hartija od vrednosti i šta bi valjalo ostaviti generacijama koje dolaze.
